НАЛИЧЈЕ ЛОПТЕ: Београд

Пише: Предраг Миљуш

Кад чујем име града увек помислим на људе који су тамо, а знам их. Они стварају слику о месту у којем живе. Праве атмосферу. Без њих није то више град који познајете, он се обездуши... Јесу исте улице, тротоари, паркови, зграде, споменици, али све је то блок грађевинског материјала. Кад оду драги људи из града...

Београд, зато овакав увод, да не набрајамо све те миле људе, у четвртак вече се на премијери филма “Бићемо прваци света” на достојанствен начин опростио од, по Дражену Далипагићу и Зорану Славнићу, а они то имају право да кажу, најбољег кошаркаша којег су Јужни Словени имали. Крешимира Ћосића.

Кроз аплауз његовом сину Крешимиру Петру који у филму игра оца, кога није ни упамтио, јер је имао непуне три године кад је популарни Ћоса преминуо. Аплауз је био дуг, најдужи те ноћи и Ћосићевом сину као да је било нелагодно да толико пута излази на бис, међу глумцима од репутације.

Стефан Капичић је био поред њега, њихови очеви су кумови, као домаћин му је пружао подршку. Крешимир Петар из тог дугог аплауза могао је да схвати колико је Београд ценио његовог оца.

Крешимир Ћосић преминуо је у Балтимору, 25. маја 1995, на некадашњи Дан младости, а радио је као саветник у хрватској амбасади.

Сахрањен је у Загребу, било је ратно време и на Мирогоју су били Драган Капичић, стигао преко Мађарске са БГ таблицама, из истог правца дошли су аутобусом Небојша Поповић, Зоран Маројевић и Данило Шотра, из Италије Дражен Далипагић и Богдан Тањевић, а Владе Ђуровић из Атине… да чувају част Београда. Дошло би још много више људи, саобраћај је био прекинут, није се могло путовати...

Ћосић никада по распаду СФРЈ није био у Београду, али је понекад звао кума и распитивао се за кошаркашке саборце. Био је осећајан, добар, велики човек и људи су то препознавали.

Кад су га медиокритети смењивали у његовом Задру који је прославио, одговарао ми је на питање „да ли је то могуће“ уз осмех - Опрости им боже не знају шта чине. А, Тањевић ми је причао да су непосредно пред ратне сукобе путовали из Трста за Загреб и када су на републичким границама видели неке нове униформе - заплакали су. Такав је био Ћосић.

Београд и његови најбољи синови у четвртак су показали колико су волели овог човека и кошаркаша. Томе је сведочио аплауз његовом наследнику, који је однео у Загреб.