Живот без граница - Ћиро Блажевић: Питај нешто зај...но. Волим зај...на питања!

Мирослав Ћиро Блажевић преминуо је у Загребу два дана пре 88. рођендана. Добио је две битке против рака простате, трећу је изгубио.

- Немојте за мном жалити, превише сам направио да не бих био спокојан - рекао је Ћиро у последњем интервјуу који је дао, у октобру прошле године за хрватски Стори.

Последњи пут се у јавности појавио половином новембра на додели награде „Владимир Беара“ коју Спортско рекреативно друштво Срба у Хрватској додељује за допринос развоју спортске културне и друштвене толеранције. Први је добитник награде која носи име по некадашњем голману сплитског Хајдука и Црвене звезде.

- Знате да сам примио прегршт награда, али ова ми је најдража. Увек сам мирио људе, а ми смо сви с овог поднебља добар народ, само каткад имамо будале које нас воде - рекао је мирним гласом и наставио: - Бојим се да је ово последња награда коју ћу добити. Бојим се да је ово и последњи говор који ћу одржати пред овако еминентним скупом. Мој крај се ближи. Ипак, скупио сам снаге доћи, јер је ово велика награда. Беара био је мој идол. Дивио сам му се, био срећан кад сам га упознао и стиснуо руку. Био је највећи голман на овим просторима.

Тако је Ћиро отишао. Мирно и достојанствено.

Не може се рећи да је отишао у легенду. Легенда је постао за живота који је понудио 28.490 прича, сваку за по дан узбудљивог путовања на које је кренуо 10. фебруара 1935. рођењем у Травнику.

Тешко је написати или рећи шта је био Ћиро. Неправедно би било ограничити га на фудбал. Био је много тога. Једном речју - живот. Како је живео испричао је у фебруару 2009. за Журнал.

- Живим без граница. Ове нове границе прелазим без пасоша. Кад ме цариници виде само одмахну руком да прођем без задржавања. Уживам где год да одем. Мучи ме само једно питање на које годинама не могу да одговорим. Дуго се питам зашто ме више воле у Београду, Сарајеву или негде другде него тамо одакле сам. Као тренер Динама доживео сам овације пуне Маракане. Са Хрватском сам био трећи на свету, а трибине су одзвањале „Ћиро, педеру“.

Током година навијачи су променили „песму“ и заорило се „Ћиро, мајсторе“.

- Добро је, више нисам хомосексуалац - одговорио је.

Ћиро је сам себе најбоље описао. Човек с много лица и једним, великим срцем. Нудио је себе како је коме требало, а за узврат је желео само љубав.

Поштовање није тражио. Давао га је према заслугама, тако га је и тражио. Једино за љубав није правио компромисе. Највећу је поклонио је једној жени, Зденки с којом има троје деце, а она су му подарила петоро праунучади.

- Жене су најважнија бића на свету. Јадни су примитивци који малтретирају жене и који им не дају важност. Па децу ти је родила! Дижи је до неба јер је твоја - рекао је у последњем интервјуу.

Са 15 година је био првак Југославије у трчању на скијама. Добро је играо фудбал. Играо је десно крило. Надао се великој каријери, али тешка повреда колена на дебију за Ријеку усмерила га је на пут „економског мигранта“, како је сам рекао.

- Имам 25 година, жену и дете. Треба их је хранити, а од фудбала пара нема. Пријатељи су ми предложили Швајцарску. Не знам језик, не знам ништа да радим осим фудбала, али треба зарадити за хлеб. Ко није био економски мигрант не зна колико је то тежак живот - причао је у недавно објављеном документарном филму о његовом животу.

О Ћири није довољан један филм. Снимљена су два.

Глумио је у 14 филмова и серија, међу њима и у култним „Смоговцима“ и „Монтевидео, бог те видео“ у коме је оживео лик Анта Пандаковића, селектора Југославије који је одустао од тог посла због сеобе ФС из Загреба у Београд, па није путовао у Монтевидео на први Мондијал.

Постављен је и на даске које живот значе. Глумац Тарик Филиповић је Ћирину узбудљиву причу претворио у позоришну представу која потера сузе низ лице, због смеха и туге.

На срећу, Ћиро у Швајцарској није отишао у скијаше. Остао је у фудбалу. Кад је зарадио довољно новца да скине етикету „економског мигранта“ вратио се у Југославију. Преко Ријеке је дошао до клупе загребачког Динама коме је у сезони 1981/82. донео титулу шампиона чекану 24 године.

- Никад нисам крио да је 1982. година мог живота. Већа и од 1998. Добро сам дијагностиковао проблем зашто Динамо није био првак. Хрвати су тражили оправдање, као не дају Црвена звезда и Партизан. Није дала њихова неспособност - причао је Ћиро.

Фудбалске тајне је брижљиво чувао. Нико не може да каже какви су Ћирине методе рада на тренинзима или тактика. Са Ћиром се о фудбалу није причало. То је остављао за свлачионицу, терен и играче. Једино по чему је на фудбалској сцени био јасно препознатљив је шал који је носио током утакмица. Остала је тајна чему тај модни детаљ.

- Шал сам добио у једној изузетној прилици, тако да сам почео да се претварам да ми доноси срећу. Та тврдња није извор маште, заснована је на неким темељима - објаснио је још на почетку каријере и касније избегавао да одговара на слична питања.

Шал је био једина забрањена тема. Пред интервју 2009. имао је само један услов.

- Питај нешто зај...но. Волим зај...на питања!

Жеља му је испуњена. Морао је да одговори на питање да ли је тачно да је на поруку да неће постати тренер Црвене звезде зато што је Хрват одговорио „чуј, Мирослав, па Хрват“, подсећајући на српског имењака и познатог певача Илића.

- Мало сам се нашалио на такву глупост... Никад ми нико није конкретно рекао да не могу да будем тренер Црвене звезде зато што сам Хрват, али ми је било објашењено на начин да ми је одмах било јасно да је политичка позатина у питању.

Касније је причу променио.

- У Звезду је хтео да ме доведе Стамболић, али Цветковић и Џајић нису дали. Џаја и ја смо као браћа, али кад је требало да дођем у Звезду дигао се на „задње ноге“ и са Цвелетом стопирао мој долазак - причао је у интервјуу 2013.

Политиком се и сам бавио. Кандидовао се 2005. на избору за председника Хрватске. Добио је 17.847 гласова. Завршио је девети. На кампању је потрошио 200.000 евра.

- То је много новца, а ја се претварам да сам богат човек - јадао се после неуспеха.

На парламентарним изборима 2016. био је кандидат коалиције коју је предводио градоначелник Загреба Милан Бандић. Направио је велики заокрет у односу на политику коју је подржавао у време распада Југославије.

- Туђман ми је рекао да ја нисам спортски лидер, него хрватски - хвалио се док га је носио талас хрватског национализма.

Фудбал, филм, политика... Испред и иза свега жеља за животом. Лепим животом. У 75. години је купио „порше“.

- Можда је то моја старачка лудост. Не возим га ја. Имам возача - открио је у интервјуу за Журнал.

Ћирина животна прича је завршена, али прича о Ћири никада неће бити окончана. Пут који је превалио сиромашни дечак из Травника не може да се мери километрима и годинама.

- Направио сам конференцију са самим собом и схватио да ми је време...С тим се човек мора да помири, без кукања и јадиковања. Тако да бих молио људе: поштедите се жалости за мном, јер одлазим спокојан и то је јако лепо - рекао је Ћиро у последњем интервјуу.