Život bez granica - Ćiro Blažević: Pitaj nešto zaj...no. Volim zaj...na pitanja!

Miroslav Ćiro Blažević preminuo je u Zagrebu dva dana pre 88. rođendana. Dobio je dve bitke protiv raka prostate, treću je izgubio.

- Nemojte za mnom žaliti, previše sam napravio da ne bih bio spokojan - rekao je Ćiro u poslednjem intervjuu koji je dao, u oktobru prošle godine za hrvatski Stori.

Poslednji put se u javnosti pojavio polovinom novembra na dodeli nagrade „Vladimir Beara“ koju Sportsko rekreativno društvo Srba u Hrvatskoj dodeljuje za doprinos razvoju sportske kulturne i društvene tolerancije. Prvi je dobitnik nagrade koja nosi ime po nekadašnjem golmanu splitskog Hajduka i Crvene zvezde.

- Znate da sam primio pregršt nagrada, ali ova mi je najdraža. Uvek sam mirio ljude, a mi smo svi s ovog podneblja dobar narod, samo katkad imamo budale koje nas vode - rekao je mirnim glasom i nastavio: - Bojim se da je ovo poslednja nagrada koju ću dobiti. Bojim se da je ovo i poslednji govor koji ću održati pred ovako eminentnim skupom. Moj kraj se bliži. Ipak, skupio sam snage doći, jer je ovo velika nagrada. Beara bio je moj idol. Divio sam mu se, bio srećan kad sam ga upoznao i stisnuo ruku. Bio je najveći golman na ovim prostorima.

Tako je Ćiro otišao. Mirno i dostojanstveno.

Ne može se reći da je otišao u legendu. Legenda je postao za života koji je ponudio 28.490 priča, svaku za po dan uzbudljivog putovanja na koje je krenuo 10. februara 1935. rođenjem u Travniku.

Teško je napisati ili reći šta je bio Ćiro. Nepravedno bi bilo ograničiti ga na fudbal. Bio je mnogo toga. Jednom rečju - život. Kako je živeo ispričao je u februaru 2009. za Žurnal.

- Živim bez granica. Ove nove granice prelazim bez pasoša. Kad me carinici vide samo odmahnu rukom da prođem bez zadržavanja. Uživam gde god da odem. Muči me samo jedno pitanje na koje godinama ne mogu da odgovorim. Dugo se pitam zašto me više vole u Beogradu, Sarajevu ili negde drugde nego tamo odakle sam. Kao trener Dinama doživeo sam ovacije pune Marakane. Sa Hrvatskom sam bio treći na svetu, a tribine su odzvanjale „Ćiro, pederu“.

Tokom godina navijači su promenili „pesmu“ i zaorilo se „Ćiro, majstore“.

- Dobro je, više nisam homoseksualac - odgovorio je.

Ćiro je sam sebe najbolje opisao. Čovek s mnogo lica i jednim, velikim srcem. Nudio je sebe kako je kome trebalo, a za uzvrat je želeo samo ljubav.

Poštovanje nije tražio. Davao ga je prema zaslugama, tako ga je i tražio. Jedino za ljubav nije pravio kompromise. Najveću je poklonio je jednoj ženi, Zdenki s kojom ima troje dece, a ona su mu podarila petoro praunučadi.

- Žene su najvažnija bića na svetu. Jadni su primitivci koji maltretiraju žene i koji im ne daju važnost. Pa decu ti je rodila! Diži je do neba jer je tvoja - rekao je u poslednjem intervjuu.

Sa 15 godina je bio prvak Jugoslavije u trčanju na skijama. Dobro je igrao fudbal. Igrao je desno krilo. Nadao se velikoj karijeri, ali teška povreda kolena na debiju za Rijeku usmerila ga je na put „ekonomskog migranta“, kako je sam rekao.

- Imam 25 godina, ženu i dete. Treba ih je hraniti, a od fudbala para nema. Prijatelji su mi predložili Švajcarsku. Ne znam jezik, ne znam ništa da radim osim fudbala, ali treba zaraditi za hleb. Ko nije bio ekonomski migrant ne zna koliko je to težak život - pričao je u nedavno objavljenom dokumentarnom filmu o njegovom životu.

O Ćiri nije dovoljan jedan film. Snimljena su dva.

Glumio je u 14 filmova i serija, među njima i u kultnim „Smogovcima“ i „Montevideo, bog te video“ u kome je oživeo lik Anta Pandakovića, selektora Jugoslavije koji je odustao od tog posla zbog seobe FS iz Zagreba u Beograd, pa nije putovao u Montevideo na prvi Mondijal.

Postavljen je i na daske koje život znače. Glumac Tarik Filipović je Ćirinu uzbudljivu priču pretvorio u pozorišnu predstavu koja potera suze niz lice, zbog smeha i tuge.

Na sreću, Ćiro u Švajcarskoj nije otišao u skijaše. Ostao je u fudbalu. Kad je zaradio dovoljno novca da skine etiketu „ekonomskog migranta“ vratio se u Jugoslaviju. Preko Rijeke je došao do klupe zagrebačkog Dinama kome je u sezoni 1981/82. doneo titulu šampiona čekanu 24 godine.

- Nikad nisam krio da je 1982. godina mog života. Veća i od 1998. Dobro sam dijagnostikovao problem zašto Dinamo nije bio prvak. Hrvati su tražili opravdanje, kao ne daju Crvena zvezda i Partizan. Nije dala njihova nesposobnost - pričao je Ćiro.

Fudbalske tajne je brižljivo čuvao. Niko ne može da kaže kakvi su Ćirine metode rada na treninzima ili taktika. Sa Ćirom se o fudbalu nije pričalo. To je ostavljao za svlačionicu, teren i igrače. Jedino po čemu je na fudbalskoj sceni bio jasno prepoznatljiv je šal koji je nosio tokom utakmica. Ostala je tajna čemu taj modni detalj.

- Šal sam dobio u jednoj izuzetnoj prilici, tako da sam počeo da se pretvaram da mi donosi sreću. Ta tvrdnja nije izvor mašte, zasnovana je na nekim temeljima - objasnio je još na početku karijere i kasnije izbegavao da odgovara na slična pitanja.

Šal je bio jedina zabranjena tema. Pred intervju 2009. imao je samo jedan uslov.

- Pitaj nešto zaj...no. Volim zaj...na pitanja!

Želja mu je ispunjena. Morao je da odgovori na pitanje da li je tačno da je na poruku da neće postati trener Crvene zvezde zato što je Hrvat odgovorio „čuj, Miroslav, pa Hrvat“, podsećajući na srpskog imenjaka i poznatog pevača Ilića.

- Malo sam se našalio na takvu glupost... Nikad mi niko nije konkretno rekao da ne mogu da budem trener Crvene zvezde zato što sam Hrvat, ali mi je bilo objašenjeno na način da mi je odmah bilo jasno da je politička pozatina u pitanju.

Kasnije je priču promenio.

- U Zvezdu je hteo da me dovede Stambolić, ali Cvetković i Džajić nisu dali. Džaja i ja smo kao braća, ali kad je trebalo da dođem u Zvezdu digao se na „zadnje noge“ i sa Cveletom stopirao moj dolazak - pričao je u intervjuu 2013.

Politikom se i sam bavio. Kandidovao se 2005. na izboru za predsednika Hrvatske. Dobio je 17.847 glasova. Završio je deveti. Na kampanju je potrošio 200.000 evra.

- To je mnogo novca, a ja se pretvaram da sam bogat čovek - jadao se posle neuspeha.

Na parlamentarnim izborima 2016. bio je kandidat koalicije koju je predvodio gradonačelnik Zagreba Milan Bandić. Napravio je veliki zaokret u odnosu na politiku koju je podržavao u vreme raspada Jugoslavije.

- Tuđman mi je rekao da ja nisam sportski lider, nego hrvatski - hvalio se dok ga je nosio talas hrvatskog nacionalizma.

Fudbal, film, politika... Ispred i iza svega želja za životom. Lepim životom. U 75. godini je kupio „porše“.

- Možda je to moja staračka ludost. Ne vozim ga ja. Imam vozača - otkrio je u intervjuu za Žurnal.

Ćirina životna priča je završena, ali priča o Ćiri nikada neće biti okončana. Put koji je prevalio siromašni dečak iz Travnika ne može da se meri kilometrima i godinama.

- Napravio sam konferenciju sa samim sobom i shvatio da mi je vreme...S tim se čovek mora da pomiri, bez kukanja i jadikovanja. Tako da bih molio ljude: poštedite se žalosti za mnom, jer odlazim spokojan i to je jako lepo - rekao je Ćiro u poslednjem intervjuu.