Дирљива исповест Дејана Станковића

Тренер Сампдорије Дејан Станковић у интервјуу за италијански „DAZN” највећи акценат ставио је на Синишу Михајловића који је недавно преминуо у 53. години изгубивши битку са леукемијом.

- Увек сам разговарао са Синишом, о свему. Он је био моја полазна тачка, моја референтна тачка, неко ко би ми говорио: „Иди полако, све ће бити добро”. Само то. Тек после разговора са њим доносио сам одлуке, али поред тога што је давао савете, „вукао те је за уши” када ствари нису ишле како треба. Као прави брат, не само као неко ко ти говори када ствари иду добро, већ те изгрди кад погрешиш! Његова смрт оставила ме је без речи и нанела ми неизмерну бол, као Аријани, деци, његовом брату и мајци... Свако вече молим се Богу да им да снаге да наставе даље. Све то чувам у себи и поносан сам што сам био део његовог живота. Поносан сам што је увек знао шта сам мислио и колико сам га поштовао и волео.

О томе шта га прво подсети на Миху, каже:

- Рецимо реченица: „Никад не смете да се кајете због онога што сте урадили, само због онога што нисте урадили”! То је Синишина крилатица коју можете користити у било ком контексту, и у животу и у фудбалу – прича Станковић.

Осврнуо се и на тешку ситуацију у клубу.

- За почетак, навијачима Сампдорије као тренер дугујем први гол екипе и прву победу на Марасију… Што се тиче опстанка радимо на проналажењу решења. Нећу да кукам већ ћу поносно покушати да одбраним нашу тврђаву и да победим на наредном мечу овде. Пре или касније доћи ће први гол и прва победа на овом стадиону – вели Дејан.

Станковић је познат по томе што поред терена не крије емоције.

- Спадам у 10 одсто оних тренера који улазе у посао са страшћу, жељом и адреналином. Можда ће се то с годинама смањити, кад додам још искуства, али засад је овако. И у Црвеној звезди био сам везан за играче. Били су ми као млађа браћа. Сваку утакмицу сам болно преживљавао и говорио себи: „Надам се да се следећи пут нећу овако везати за играче”, али поново сам пао на то, поново сам поновио исто! Заљубљен сам у овај тим Сампдорије, у људе који раде у клубу и који су ми прирасли за срце за ова четири месеца – искрен је Деки.

Потом се враћа на претходну причу:

- Да се не лажемо, ово није срећна ситуација, прилично је лоша, због тога играче поштујем још више. Они у сваком мечу дају све од себе. Неки чак иду и преко својих лимита. То је све што тражим од њих: понизност, храброст да сваки меч заврше подигнутих глава! У Србији кажу - постоје они који се предају када је тешко и они који ураде нешто кад је тешко. Ја сам у другој групи. Увек говорим истину и директан сам. Оно што сам имао да кажем рекао сам својим надређенима и то остаје међу нама. После тога излазим на терен да радим. Уместо да кукам, тражим решење. Радим напорно да бисмо сви заједно били срећни. Заједно славило, патимо и пишемо нове странице. Не желим да једног дана жалим што нисам дао све од себе.

Имао је и од кога да учи. Рецимо, Жозеа Муриња из дана у Интеру:

- Код њега сам увек давао 20 или 30 одсто више. Како? Не знам. Умео је да ми притисне право дугме и да извуче из мене нешто што нисам био свестан да имам. Променио сам се као човек код њега – наставља Дејан.

И за крај, упоредио је доскорашњу и садашњу каријеру:

- Тренерски посао је веома битан, али на терену не зависи све од тебе. Можеш да припремиш меч како хоћеш, али догоди се неки детаљ у трећем минуту и све пада у воду… Мораш да имаш спреман одговор на свако питање играча. Или се макар претварати да га имаш. У фудбалу један и један нису увек два, можеш да одиграш врхунски утакмицу и да је изгубиш! Најбоља ствар је кад добро припремиш утакмицу, кад се све поклопи на терену, одиграш добро и победиш. То је највећа сатисфакција, јер је учествовало 30-40 људи – закључује Станковић.