Фудбалери, школујте се!

Највеће љубави др Зорана Рајића, рођеног у Никшићу 30. марта 1966. и животно/пословно оствареног у Београду, почињу на слово „п” – породица (супруга Сузана, синови Владимир и Јеврем и кћерка Катарина), пољопривреда, професура и, иницијација за ову причу, Партизан!

Професор Пољопривредног факултета у Земуну с Катедре за менаџмент у агробизнису један је од најактивнијих чланова Управног одбора великана из Хумске, отуд – ред је да му завиримо у црно-белу душу, са акцентом на спортско-образовни репертоар и, едукације ради, презентацију пословног плана фудбалерима у пост-фестуму каријера.

- У Партизану сам, ево у децембру је било, осам година, од тога у УО – од 2016. Претходно, био сам „само” у Скупштини, тад – на предлог председника Милорада Вучелића кооптиран у руководећу структуру. У први мах – изненађење, генерално – част: препознали смо се, исто размишљамо и желимо нашем Партизану – поносито вели интелектуалац проходао под Требјесом („На стадиону поред Бистрице играо сам фудбал са оцем и било ми је пуно срце кад сам пре неколико година на гостовању у Никшићу видео транспарент 'Осећајте се као код куће'”) и школован на ушћу Саве у Дунав („Завршио сам Другу београдску гимназију и, рачунајући студентске дане, 36 година сам на Пољопривредном факултету”).

Партизановој врхушки потребни су људи од угледа, поред привредника – и из културе, професуре, здравства?

- Микс – права ствар, да се проблем сагледа с различитих страна и искуствено предложе решења. Поред мене, ту је и професор Владимир Ђукић, из света медицине. Добро функционишемо, без обзира на поједине падове у одређеним моментима - важно је да имамо искорак из године у годину.

„Која” о конкретним задужењима?

- Било је говора да ћемо мало више да се бавимо унутрашњом организацијом, сад се то више свело на сарадњу и контакте с ветеранима и организовање клубова пријатељстава. Акција функционише: Драган Траиловић и ја прокрстарили смо целу Србију, Републику Српску, Косово и Метохију...

Партизановаца – на сваком кораку?

- Не бих волео да лицитирам да ли нас има 30 одсто, неких других 70... Нећемо да се пребројавамо! Има нас много, да ли и довољно... увек ћу да кажем: може да нас буде још више. Приближавамо људе клубу, у једном периоду смо се, генерално, одвојили од навијача. Нису Гробари само они који долазе на стадион, неки не могу то да учине из разноразних разлога. Имамо бројне селекције - могу да отпутују у мања места и одиграју ревијалне утакмице, плус - да се појаве и наши бивши играчи. Људи су жељни Партизана у свом крају!

„Укључимо” факултет... Фабрикује ли Пољопривредни и спортисте?

- Било је много спортиста још у мојој генерацији: Драган Андрић, ватерполиста, па Васовић, Рађеновић... Хусреф Мусемић је, на пример, студирао Пољопривредни, не знам да ли је и завршио, али смо заједно полагали Организацију воћарско-виноградарске производње. Ха, ха...

Студенти, сад, добро знају да сте црно-бели?

- Почињем да мислим да неки студенти намерно говоре да су навијачи Партизана кад дођу на испит, с обзиром на то да ми је канцеларија обележена црно-белим реквизитима. Има тога, али... драго ми је што многе од њих виђам и на стадиону. Често ме питају шта се то догађа у Партизану, увек има турбулентних ситуација... Кад попричамо, мало их смирим, је ли...

Не полазе од шестице?

- Нема протекције, наравно! Спадам у професоре са захтевом - шта студент зна, не шта не зна. Педагошки аспект увек мора да преовлада у нашем послу.

Јесте ли препоручили неком од Партизанових фудбалера да упише Пољопривредни факултет?

- Ето, голман Поповић... недавно ми је открио да му је интересантна агроекономија. Попе, ту смо, сад ти је приоритет фудбал, ал' једног дана...

Вања Грбић је на Факултету спорта и физичког васпитања одбранио докторат, Андрија Герић се профилисао као спортски психолог... Спортисти могу да буду успешни и на државним факултетима?

- Ето вам Америке, ко се бави спортом завршава и факултет, сем личне – то је и промоција институције. Причамо како је то супер, али... не примењујемо?! Не видим разлог зашто тога не би било и код нас, поготово ако смо пуни разумевања за спортистине обавезе. Добро, у медицини је неопходно више практичног рада и логично је присуство у лабораторији / клиници, међутим, имамо толико факултета где „ту сам” није толико потребно, је ли тако? Спортистима морамо да омогућимо и да се школују!

Питају ли вас играчи Парног ваљка, што да не – и из других клубова, за савете из области пољопривреде?

- Питају... и то редовно! Нарочито кад одемо на припреме, поготово ови са 35, годину више / мање, што се спремају да полако окончају каријере.

Шта их највише занима?

- Највише: у коју производњу да улажу. Већина би у воћарску и, наравно, све што иде уз њу. Предњачи, углавном, јагодасто воће, неки размишљају и о преради пољопривредних производа. Да ли је то слатки, или кисели програм...

Виноградарство?

- Невероватно, ал'... не! То је, ипак, захтевније, винова лоза тражи роба.

Знамо да, рецимо, Миличић, Крстић... имају плантаже?

- Крстајић има код Кикинде плантаже с којих пече и ракију! Нисам га лично саветовао, али моји бивши студенти, сад у Министарству пољопривреде, рекли су ми да су били код њега и... Иначе, срели смо се на „некој” утакмици, мало поразговарали...

Конкретно: је ли паметно улагање у воћарство за спортисту који заврши каријеру?

- Јесте! Пазите, да бисте изградили каријеру морате озбиљно да схватите то чиме се бавите. Е, ту одговорност после прелијете на наредни посао, у овом случају – ако сте одлучили да уложите то што сте зарадили логично је да нећете те паре да баците и да ћете да водите рачуна о инвестицији. Нисам до сада чуо да је неко од њих пропао! Значи, баш су озбиљно загризли за посао, ваљда им је то интересантно.

Србија је пољопривредна земља, приде, већина становништва потиче са села?

- Пољопривреда нам је у крви! Генерално, преовладава воћарство... За ратарство морате да имате далеко веће површине, потпуно је друга организација рада. Као шеф Катедре за организацију у агробизнису могу да их саветујем у вези са организационим проблемима, што их и највише мучи. Увек ћете да нађете неког из биотехнологије, па ће да вам каже „Ово да сејете, ово да садите,” али организација посла – нешто што нама више приличи и везана је и за маркетинг, финансије... Драго ми је што то спортисте интересује и желе и даље, после фудбала, да буду успешни.

И, бивају успешни?

- Кад већ причамо о томе... Чини ми се да не користе довољно средства која им држава омогућава! Крећу од тога: „Ми смо зарадили, хајде да уложимо новац”. Океј, то је лакши начин, али држава не гледа да ли сте „тешки” милион евра, 10, или 100 хиљада. Свако физичко лице има право да конкурише... Урадите ли то, дижете степен личне одговорности.

Колико је новца потребно фудбалеру да би ушао у агробизнис?

- Зависи од културе... За озбиљан воћњак – 15 хиљада евра по хектару. Онда, наравно, морате да будете стрпљиви - почиње да рађа за три године, па за пун род – додајте још две.

Међутим, исплатиће се?

- Не улазе први у производњу, то су уходане стазе. Увек препоручујем да се не стаје на томе, већ да се иде и на одређени вид прераде – тако могу да амортизују и евентуалне ударе на тржишту – ставили смо запету с професором др Зораном Рајићем на спортско / образовну причу.