Fudbaleri, školujte se!

Najveće ljubavi dr Zorana Rajića, rođenog u Nikšiću 30. marta 1966. i životno/poslovno ostvarenog u Beogradu, počinju na slovo „p” – porodica (supruga Suzana, sinovi Vladimir i Jevrem i kćerka Katarina), poljoprivreda, profesura i, inicijacija za ovu priču, Partizan!

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu s Katedre za menadžment u agrobiznisu jedan je od najaktivnijih članova Upravnog odbora velikana iz Humske, otud – red je da mu zavirimo u crno-belu dušu, sa akcentom na sportsko-obrazovni repertoar i, edukacije radi, prezentaciju poslovnog plana fudbalerima u post-festumu karijera.

- U Partizanu sam, evo u decembru je bilo, osam godina, od toga u UO – od 2016. Prethodno, bio sam „samo” u Skupštini, tad – na predlog predsednika Milorada Vučelića kooptiran u rukovodeću strukturu. U prvi mah – iznenađenje, generalno – čast: prepoznali smo se, isto razmišljamo i želimo našem Partizanu – ponosito veli intelektualac prohodao pod Trebjesom („Na stadionu pored Bistrice igrao sam fudbal sa ocem i bilo mi je puno srce kad sam pre nekoliko godina na gostovanju u Nikšiću video transparent 'Osećajte se kao kod kuće'”) i školovan na ušću Save u Dunav („Završio sam Drugu beogradsku gimnaziju i, računajući studentske dane, 36 godina sam na Poljoprivrednom fakultetu”).

Partizanovoj vrhuški potrebni su ljudi od ugleda, pored privrednika – i iz kulture, profesure, zdravstva?

- Miks – prava stvar, da se problem sagleda s različitih strana i iskustveno predlože rešenja. Pored mene, tu je i profesor Vladimir Đukić, iz sveta medicine. Dobro funkcionišemo, bez obzira na pojedine padove u određenim momentima - važno je da imamo iskorak iz godine u godinu.

„Koja” o konkretnim zaduženjima?

- Bilo je govora da ćemo malo više da se bavimo unutrašnjom organizacijom, sad se to više svelo na saradnju i kontakte s veteranima i organizovanje klubova prijateljstava. Akcija funkcioniše: Dragan Trailović i ja prokrstarili smo celu Srbiju, Republiku Srpsku, Kosovo i Metohiju...

Partizanovaca – na svakom koraku?

- Ne bih voleo da licitiram da li nas ima 30 odsto, nekih drugih 70... Nećemo da se prebrojavamo! Ima nas mnogo, da li i dovoljno... uvek ću da kažem: može da nas bude još više. Približavamo ljude klubu, u jednom periodu smo se, generalno, odvojili od navijača. Nisu Grobari samo oni koji dolaze na stadion, neki ne mogu to da učine iz raznoraznih razloga. Imamo brojne selekcije - mogu da otputuju u manja mesta i odigraju revijalne utakmice, plus - da se pojave i naši bivši igrači. Ljudi su željni Partizana u svom kraju!

„Uključimo” fakultet... Fabrikuje li Poljoprivredni i sportiste?

- Bilo je mnogo sportista još u mojoj generaciji: Dragan Andrić, vaterpolista, pa Vasović, Rađenović... Husref Musemić je, na primer, studirao Poljoprivredni, ne znam da li je i završio, ali smo zajedno polagali Organizaciju voćarsko-vinogradarske proizvodnje. Ha, ha...

Studenti, sad, dobro znaju da ste crno-beli?

- Počinjem da mislim da neki studenti namerno govore da su navijači Partizana kad dođu na ispit, s obzirom na to da mi je kancelarija obeležena crno-belim rekvizitima. Ima toga, ali... drago mi je što mnoge od njih viđam i na stadionu. Često me pitaju šta se to događa u Partizanu, uvek ima turbulentnih situacija... Kad popričamo, malo ih smirim, je li...

Ne polaze od šestice?

- Nema protekcije, naravno! Spadam u profesore sa zahtevom - šta student zna, ne šta ne zna. Pedagoški aspekt uvek mora da preovlada u našem poslu.

Jeste li preporučili nekom od Partizanovih fudbalera da upiše Poljoprivredni fakultet?

- Eto, golman Popović... nedavno mi je otkrio da mu je interesantna agroekonomija. Pope, tu smo, sad ti je prioritet fudbal, al' jednog dana...

Vanja Grbić je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja odbranio doktorat, Andrija Gerić se profilisao kao sportski psiholog... Sportisti mogu da budu uspešni i na državnim fakultetima?

- Eto vam Amerike, ko se bavi sportom završava i fakultet, sem lične – to je i promocija institucije. Pričamo kako je to super, ali... ne primenjujemo?! Ne vidim razlog zašto toga ne bi bilo i kod nas, pogotovo ako smo puni razumevanja za sportistine obaveze. Dobro, u medicini je neophodno više praktičnog rada i logično je prisustvo u laboratoriji / klinici, međutim, imamo toliko fakulteta gde „tu sam” nije toliko potrebno, je li tako? Sportistima moramo da omogućimo i da se školuju!

Pitaju li vas igrači Parnog valjka, što da ne – i iz drugih klubova, za savete iz oblasti poljoprivrede?

- Pitaju... i to redovno! Naročito kad odemo na pripreme, pogotovo ovi sa 35, godinu više / manje, što se spremaju da polako okončaju karijere.

Šta ih najviše zanima?

- Najviše: u koju proizvodnju da ulažu. Većina bi u voćarsku i, naravno, sve što ide uz nju. Prednjači, uglavnom, jagodasto voće, neki razmišljaju i o preradi poljoprivrednih proizvoda. Da li je to slatki, ili kiseli program...

Vinogradarstvo?

- Neverovatno, al'... ne! To je, ipak, zahtevnije, vinova loza traži roba.

Znamo da, recimo, Miličić, Krstić... imaju plantaže?

- Krstajić ima kod Kikinde plantaže s kojih peče i rakiju! Nisam ga lično savetovao, ali moji bivši studenti, sad u Ministarstvu poljoprivrede, rekli su mi da su bili kod njega i... Inače, sreli smo se na „nekoj” utakmici, malo porazgovarali...

Konkretno: je li pametno ulaganje u voćarstvo za sportistu koji završi karijeru?

- Jeste! Pazite, da biste izgradili karijeru morate ozbiljno da shvatite to čime se bavite. E, tu odgovornost posle prelijete na naredni posao, u ovom slučaju – ako ste odlučili da uložite to što ste zaradili logično je da nećete te pare da bacite i da ćete da vodite računa o investiciji. Nisam do sada čuo da je neko od njih propao! Znači, baš su ozbiljno zagrizli za posao, valjda im je to interesantno.

Srbija je poljoprivredna zemlja, pride, većina stanovništva potiče sa sela?

- Poljoprivreda nam je u krvi! Generalno, preovladava voćarstvo... Za ratarstvo morate da imate daleko veće površine, potpuno je druga organizacija rada. Kao šef Katedre za organizaciju u agrobiznisu mogu da ih savetujem u vezi sa organizacionim problemima, što ih i najviše muči. Uvek ćete da nađete nekog iz biotehnologije, pa će da vam kaže „Ovo da sejete, ovo da sadite,” ali organizacija posla – nešto što nama više priliči i vezana je i za marketing, finansije... Drago mi je što to sportiste interesuje i žele i dalje, posle fudbala, da budu uspešni.

I, bivaju uspešni?

- Kad već pričamo o tome... Čini mi se da ne koriste dovoljno sredstva koja im država omogućava! Kreću od toga: „Mi smo zaradili, hajde da uložimo novac”. Okej, to je lakši način, ali država ne gleda da li ste „teški” milion evra, 10, ili 100 hiljada. Svako fizičko lice ima pravo da konkuriše... Uradite li to, dižete stepen lične odgovornosti.

Koliko je novca potrebno fudbaleru da bi ušao u agrobiznis?

- Zavisi od kulture... Za ozbiljan voćnjak – 15 hiljada evra po hektaru. Onda, naravno, morate da budete strpljivi - počinje da rađa za tri godine, pa za pun rod – dodajte još dve.

Međutim, isplatiće se?

- Ne ulaze prvi u proizvodnju, to su uhodane staze. Uvek preporučujem da se ne staje na tome, već da se ide i na određeni vid prerade – tako mogu da amortizuju i eventualne udare na tržištu – stavili smo zapetu s profesorom dr Zoranom Rajićem na sportsko / obrazovnu priču.