Факат је Туце Семир уносио немир

Ништа у животу не вреди као успомене. Има ли ишта лепше него у ова одвратна времена прочитати причу из периода када се на просторима бивше Југе играо одличан фудбал. Постоји савет: „Запиши оно што не сме да се заборави”. Зато пишем овај текст. Мајсторије, дриблинзи некадашњег левог крила Вележа спадају у ту категорију. Довољно је рећи Семир Туце. Један од најдаровитијих изданака у божијој башти.

Почео је као и сва мостарска деца у својој „махали”. Одрастао у Рударској улици. Ту је и научио све „форе и фазоне” фудбала. Дриблинг је изводио као од шале и од раје нико није могао да га чува. Скаути Вележа, којих је био пун Мостар су га открили на једном турниру 1975. године, када је код Леа Хрвића, а касније Зеке Селимотића почео да тренира и бруси таленат.

Живот је писао наставак. Дебитовао је код Милоша Милутиновића 24. марта 1982. чим је постао пунолетан. У наредних седам година тим Вележа није могао да се замисли без њега. Заједно са Предрагом Јурићем у средини и Сеадом Кајтазом на десном крилу чинио је чувени трио „Ју-ка-ту”, како су им Мостарци скандирали. Победом над Динамом 1986. су освојили Куп Југославије, а у сезони 1986/87. поразом у последњем колу од Слободе у Тузли су остали без титуле.

„Мајко мила, како је Туце дриблао. Довољно је било играти само у Мостару, па да видиш како је то био квалитетан фудбал”, овим речима је бивши фудбалер Хајдука и селектор Хрватске Славен Билић описивао дуеле са Туцеом.

После Милоша Милутиновића тренери су му били Душко Бајевић и Енвер Марић. Вележ је без дилеме играо најлепши фудбал. Први гол је дао у мају 1983. године против Жељезничара и док је носио дрес Вележа стигао је до 55 првенствених голова.

„Дриблајте, уживајте, али не претерујте”. Често се тих година чуо повик Бајевића са клупе „Рођених”. Узалуд. Била је то мераклијска генерација. Терен је једно од ретких места где нема фолирања. Туце је био синоним за дриблинг, ас, лопта за њега беше забава, ресурс, олтар, религија, љубав.... Иво Томић је коментарисао: „Факат Туце Семир, уноси немир”.

Тих година на теренима широм Југославије Туце је свуда дочекиван аплаузима. „Фетиви” Сплићани и данас признају да ниједан играч мимо Хајдука није добио такве овације као он када је дебитовао за репрезентацију код Ивице Осима у дуелу против Турске, у октобру 1986. године. Ушао је двадесетак минута пре краја и направио хаос.

Код трећег гола одлично је проиграо Златка Вујовића који је продужио до Дејана Савићевића којем није било тешко да са метар, два ћушне лопту у мрежу. Који минут касније је „поломио кичму” десном беку Турске, сјајно центрирао, погодио у „десну обрву” Златка Вујовића за коначних 4:0. По речима мојих колега, сплитских новинара Здравка Реића и Славена Алфиревића, нема Сплићанина који у том тренутку није устао, аплаудирао и скандирао Семир Туце. Тако нешто Пољуд не памти.

Играо је Семир Туце одлично, али су му највише одговарали Сарајево и Црвена звезда против којих је редовно блистао. „Црвено-бели” још памте голготу кроз коју су прошли у октобру 1987. године. Вележ је не победио већ понизио Београђане и славио са 5:0. Могло је бити и горе да Стеван Стојановић није у више наврата одлично интервенисао.

Семир Туце је у том мечу „огадио” фудбал Златку Крџевићу. Поигравао се са њим, радио шта је хтео, дриблао, асистирао, давао голове. После његовог центаршута Предраг Јурић је главом ефектно постигао други гол за Вележ. Пре трећег гола „рођених” Туце је погодио пречку, а затим Јурић спровео лошту у мрежу.

Четврти погодак Вележа је био празник за очи, мелем за душу, „мезетлук” за фудбалске гурмане. После лепе акције Туце је са петнаестак метара са леве стране, левицом упутио праву бомбу у супротне рашље. Тај шут не би одбранила ни тројица голмана.

Све резерве суперлатива су потрошене приликом описа тог гола.

Сви клубови велике четворке су желели да у својим редовима виде чудесно лево крило. У једном интревјуу га је чак нахвалио и Јохан Кројф тадашњи тренер Барселоне. Атлетико из Мадрида ни Борусија из Дортмунда нису жалили милионе да га ангажују. Међутим, њему беше до раје и играња, а не до лове.

–Ми се тешко одвајамо од Мостара. Вежу нас град, људи, Неретва, Вележ. Што да кријем. Звали су ме Динамо Хајдук, Партизан, нудили богатство, а ја сам потписао уговор са Вележом за много мање паре. Хајде јадан, није све у новцу. Има и других лепота. Ту су ми родитељи, брат, сестра, родбина, другови, Кајтаз, Јурић и сви остали. Ту ми је и девојка Дајана, студент права. Заједно смо четири године – причао ми је Туце на новогодишњем турниру у Скендерији крајем осамдесетих. 

Семир Туце није стигао фудбалски да остари. Од прве утакмице био је на мети „месара” у дресовима, тукли су га где год су стигли. Из Вележа је отишао у Швајцарску, у Луцерн где је због повреде кука већ у 31. години престао да игра.

Пензионерске дане проводи у Кринсу. Пре три године је преживео инфаркт, због чега је после скоро четири деценије оставио дуван. Сада са породицом ужива у животу. Срећно му било. Заслужио је.