Fakat je Tuce Semir unosio nemir

Ništa u životu ne vredi kao uspomene. Ima li išta lepše nego u ova odvratna vremena pročitati priču iz perioda kada se na prostorima bivše Juge igrao odličan fudbal. Postoji savet: „Zapiši ono što ne sme da se zaboravi”. Zato pišem ovaj tekst. Majstorije, driblinzi nekadašnjeg levog krila Veleža spadaju u tu kategoriju. Dovoljno je reći Semir Tuce. Jedan od najdarovitijih izdanaka u božijoj bašti.

Počeo je kao i sva mostarska deca u svojoj „mahali”. Odrastao u Rudarskoj ulici. Tu je i naučio sve „fore i fazone” fudbala. Dribling je izvodio kao od šale i od raje niko nije mogao da ga čuva. Skauti Veleža, kojih je bio pun Mostar su ga otkrili na jednom turniru 1975. godine, kada je kod Lea Hrvića, a kasnije Zeke Selimotića počeo da trenira i brusi talenat.

Život je pisao nastavak. Debitovao je kod Miloša Milutinovića 24. marta 1982. čim je postao punoletan. U narednih sedam godina tim Veleža nije mogao da se zamisli bez njega. Zajedno sa Predragom Jurićem u sredini i Seadom Kajtazom na desnom krilu činio je čuveni trio „Ju-ka-tu”, kako su im Mostarci skandirali. Pobedom nad Dinamom 1986. su osvojili Kup Jugoslavije, a u sezoni 1986/87. porazom u poslednjem kolu od Slobode u Tuzli su ostali bez titule.

„Majko mila, kako je Tuce driblao. Dovoljno je bilo igrati samo u Mostaru, pa da vidiš kako je to bio kvalitetan fudbal”, ovim rečima je bivši fudbaler Hajduka i selektor Hrvatske Slaven Bilić opisivao duele sa Tuceom.

Posle Miloša Milutinovića treneri su mu bili Duško Bajević i Enver Marić. Velež je bez dileme igrao najlepši fudbal. Prvi gol je dao u maju 1983. godine protiv Željezničara i dok je nosio dres Veleža stigao je do 55 prvenstvenih golova.

„Driblajte, uživajte, ali ne preterujte”. Često se tih godina čuo povik Bajevića sa klupe „Rođenih”. Uzalud. Bila je to meraklijska generacija. Teren je jedno od retkih mesta gde nema foliranja. Tuce je bio sinonim za dribling, as, lopta za njega beše zabava, resurs, oltar, religija, ljubav.... Ivo Tomić je komentarisao: „Fakat Tuce Semir, unosi nemir”.

Tih godina na terenima širom Jugoslavije Tuce je svuda dočekivan aplauzima. „Fetivi” Splićani i danas priznaju da nijedan igrač mimo Hajduka nije dobio takve ovacije kao on kada je debitovao za reprezentaciju kod Ivice Osima u duelu protiv Turske, u oktobru 1986. godine. Ušao je dvadesetak minuta pre kraja i napravio haos.

Kod trećeg gola odlično je proigrao Zlatka Vujovića koji je produžio do Dejana Savićevića kojem nije bilo teško da sa metar, dva ćušne loptu u mrežu. Koji minut kasnije je „polomio kičmu” desnom beku Turske, sjajno centrirao, pogodio u „desnu obrvu” Zlatka Vujovića za konačnih 4:0. Po rečima mojih kolega, splitskih novinara Zdravka Reića i Slavena Alfirevića, nema Splićanina koji u tom trenutku nije ustao, aplaudirao i skandirao Semir Tuce. Tako nešto Poljud ne pamti.

Igrao je Semir Tuce odlično, ali su mu najviše odgovarali Sarajevo i Crvena zvezda protiv kojih je redovno blistao. „Crveno-beli” još pamte golgotu kroz koju su prošli u oktobru 1987. godine. Velež je ne pobedio već ponizio Beograđane i slavio sa 5:0. Moglo je biti i gore da Stevan Stojanović nije u više navrata odlično intervenisao.

Semir Tuce je u tom meču „ogadio” fudbal Zlatku Krdževiću. Poigravao se sa njim, radio šta je hteo, driblao, asistirao, davao golove. Posle njegovog centaršuta Predrag Jurić je glavom efektno postigao drugi gol za Velež. Pre trećeg gola „rođenih” Tuce je pogodio prečku, a zatim Jurić sproveo loštu u mrežu.

Četvrti pogodak Veleža je bio praznik za oči, melem za dušu, „mezetluk” za fudbalske gurmane. Posle lepe akcije Tuce je sa petnaestak metara sa leve strane, levicom uputio pravu bombu u suprotne rašlje. Taj šut ne bi odbranila ni trojica golmana.

Sve rezerve superlativa su potrošene prilikom opisa tog gola.

Svi klubovi velike četvorke su želeli da u svojim redovima vide čudesno levo krilo. U jednom intrevjuu ga je čak nahvalio i Johan Krojf tadašnji trener Barselone. Atletiko iz Madrida ni Borusija iz Dortmunda nisu žalili milione da ga angažuju. Međutim, njemu beše do raje i igranja, a ne do love.

–Mi se teško odvajamo od Mostara. Vežu nas grad, ljudi, Neretva, Velež. Što da krijem. Zvali su me Dinamo Hajduk, Partizan, nudili bogatstvo, a ja sam potpisao ugovor sa Veležom za mnogo manje pare. Hajde jadan, nije sve u novcu. Ima i drugih lepota. Tu su mi roditelji, brat, sestra, rodbina, drugovi, Kajtaz, Jurić i svi ostali. Tu mi je i devojka Dajana, student prava. Zajedno smo četiri godine – pričao mi je Tuce na novogodišnjem turniru u Skenderiji krajem osamdesetih. 

Semir Tuce nije stigao fudbalski da ostari. Od prve utakmice bio je na meti „mesara” u dresovima, tukli su ga gde god su stigli. Iz Veleža je otišao u Švajcarsku, u Lucern gde je zbog povrede kuka već u 31. godini prestao da igra.

Penzionerske dane provodi u Krinsu. Pre tri godine je preživeo infarkt, zbog čega je posle skoro četiri decenije ostavio duvan. Sada sa porodicom uživa u životu. Srećno mu bilo. Zaslužio je.