Потпуно другачије! То је главни утисак пред финале Купа Кораћа. И то не само због тога што је цела хала сада била црвено-бела. Као да то није била иста дворана, исти турнир, исти догађај, исти људи као само дан раније. Чак је набој требало да буде јачи. Ипак се играло финале. Меч за трофеј. Први у сезони.
Али – у Чаиру је било мирно. Навијачи су лагано заузимали своја места. Није било тако вруће и загушљиво. Нити напето. Није било бакљи, увреда, дима. Није да нам је било шта од тога недостајало. Само констатација.
Ту су били само људи који су дошли да поздраве свој омиљени тим, да му помогну на путу ка првом трофеју… Прославе заједно. Или регурални љубитељи кошарке који су дошли да уживају.
Јер – може и да се само ужива у кошарци.
Да ће Чаир поново бити пун, могло је да наслути већ сат времена пре почетка финала. Гужва испред дворане била је јасан сигнал да нас чека још један спектакл.
Душко Ивановић је дочекан посебно јаким апалзуом. Можда је то имало везе са догађајем из 12. минута полуфинала… Можда и не…
Понеки звиждук – не много јак, у сваком случају не јачи од музике са звучника – дочекао је играче Меге. Али зато су аплауз и узвици одушевљења којим су поздрављени црвено-бели надјачао све…
Овог пута химну је извео Војни оркетастар… Тачније – извело ју је више хиљада људи у дворани, уз пратњу Војног оркестра. Али пре него што се зачуло „Боже правде” у Чаиру се певао и „Марш на Дрину“...
Минут по минут, ближио се почетак првог финала у овој сезони.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
