Potpuno drugačije! To je glavni utisak pred finale Kupa Koraća. I to ne samo zbog toga što je cela hala sada bila crveno-bela. Kao da to nije bila ista dvorana, isti turnir, isti događaj, isti ljudi kao samo dan ranije. Čak je naboj trebalo da bude jači. Ipak se igralo finale. Meč za trofej. Prvi u sezoni.
Ali – u Čairu je bilo mirno. Navijači su lagano zauzimali svoja mesta. Nije bilo tako vruće i zagušljivo. Niti napeto. Nije bilo baklji, uvreda, dima. Nije da nam je bilo šta od toga nedostajalo. Samo konstatacija.
Tu su bili samo ljudi koji su došli da pozdrave svoj omiljeni tim, da mu pomognu na putu ka prvom trofeju… Proslave zajedno. Ili reguralni ljubitelji košarke koji su došli da uživaju.
Jer – može i da se samo uživa u košarci.
Da će Čair ponovo biti pun, moglo je da nasluti već sat vremena pre početka finala. Gužva ispred dvorane bila je jasan signal da nas čeka još jedan spektakl.
Duško Ivanović je dočekan posebno jakim apalzuom. Možda je to imalo veze sa događajem iz 12. minuta polufinala… Možda i ne…
Poneki zvižduk – ne mnogo jak, u svakom slučaju ne jači od muzike sa zvučnika – dočekao je igrače Mege. Ali zato su aplauz i uzvici oduševljenja kojim su pozdravljeni crveno-beli nadjačao sve…
Ovog puta himnu je izveo Vojni orketastar… Tačnije – izvelo ju je više hiljada ljudi u dvorani, uz pratnju Vojnog orkestra. Ali pre nego što se začulo „Bože pravde” u Čairu se pevao i „Marš na Drinu“...
Minut po minut, bližio se početak prvog finala u ovoj sezoni.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
