Петровић: Бољи смо, али Грке не смемо да потценимо

Не тако давно у грчкој кошарци највеће играчке и тренерске звезде били су наши интернационалци. Почев од Жарка Паспаља, Предрага Стојаковића, Дејана Бодироге, Жељка Ребраче, Душана Ивковића, Владе Ђуровића, Драгана Шакоте, све до најтрофејнијег Жељка Обрадовића...

Времена су се променила и сада наше кошаркаше у грчким клубовима можете да пребројите на прсте једне руке, а тренера у водећим клубовима нема. Пред утакмицу са Хеленима у „помоћ” смо позвали Петра Петровића, некадашњу наду Црвене звезде, сада директора омладинског погона и тренера јуниора Естераса из Патре. Испоставило се да је то пун погодак, јер је током десетогодишње тренерске каријере на Пелопонезу радио са неколицином играча које ће Грци сутра супротставити Николи Милутинову и друговима.

- Реално ово је трећи тим Грчке, јер осим оних који су били на Европском првенству због обавеза у клубовима нема ни неколицине који су изнели терет квалификација – почиње причу Петровић. – Наравно, иако то није ни близу најбоље грчке екипе, овај састав никако не сме да се потцени. Јер, имају одређен квалитет, који уз домаћи терен може да казни евентуално опуштање. Нисам субјективан зато што је реч о нашој репрезентацији, али верујем да ћемо славити у атинском предграђу.

Наглашава да Грци, управо због већ поменутих личности које су оставиле дубок траг у њиховој кошарци, имају огромно поштовање према нашем државном тиму. Али, да управо због тога имају и мотив више за доказивање.

- Не знам кога ће пријавити у 12 за меч. Али, са неколицином играча који ће играти против Србије сам радио индивидуално. Кацивелис је био члан Протимеаса, Манцукас је одрастао у том клубу, млад је и перспективан. У Аполону сам сарађивао са Цалбурисом који је тренутно у Бетису. Са 214 сантиметара, грађом Кукоча и могућношћу да погоди са 10 метара је врло занимљив. Са друге стране Алекса Раданов игра сасвим добро код Спанулиса, за Дангубића сам сигуран да ће тек пружити најбоље партије.

Петровић је, иначе, већ десет година становник Патре. Дошао је по препоруци свог кума, презимењака, Владимира који је у Грчкој играо годинама.

- Почео сам у Есперасу, потом радио у Аполону, две године водио и женску екипу. Затим сам био помоћник у Аполону, да бих после једног неспоразума одлучио да се вратим у Есперас. Клуб нема амбиције да се такмичи у највишем рангу, али је стабилан, власник је заљубљеник у кошарку и циљ је да будемо концентрисани на развој младих. Помоћник сам у првом тиму, као директор омладинских категорија надзирем све селекције, уједно водим јуниорски тим.

По сопственом признању због објективних околности, али и његових исхитрених потеза није валоризовао таленат кроз сениорску каријеру.

- После Црвене звезде, Војводине, чачанског Борца и ФМП-а, играо сам у Крки, па се тим распао на полусезони. Ту годину сам на позив Драгана Вишњевца завршио у Гацком, следећа станица био је Арад у време кад је тренер био Предраг Бадњаревић. Одатле сам отишао на Кипар, па у Слован док га је водио Сунара. Код избора последње две дестинације више је пресудила егзотичност места, него кошаркашки мотиви. Играо сам у Казабланци, а тачку ставио у Ирану – закључио је Петровић, који даљу тренерску каријеру везује за Грчку.