Комшија је "кривац" што је Дуљај завршио у Партизану - Мијатовићев постер држао на зиду, Пауновић га увео у свлачионицу, а кад је Тумбаковић рекао "Дуљај" срце је полудело

Савршеним балансом посвећености и талента, Игор Дуљај оставио је дубок траг у нашем и украјинском фудбалу. Постао је репрезентативац, легенда Партизана и Шахтјора.

Умеће је показивао као шеф стручног штаба Телеоптика, а од јуче је тренер Партизана.

Први чин фудбалске авантуре обележио је детаљ какав је лако могао и да изостане.

- Шта си као дечак у оно време могао друго да радиш, него да нађеш лопту и играш фудбал? Тако сам и ја, од малена, пикао по пољу, не слутећи шта ће 1990. да донесе. И добро се сећам - Партизан је са млађом селекцијом, у којој су били и Сале Илић и Вељко Пауновић, гостовао Карађорђу у мојој Тополи, а ја у породичној пекари продавао пециво... Наишао је комшија и питао ме: „Зашто не идеш да гледаш Партизан?”. Рекао сам му да морам да радим, а он правац код мог тате, да му каже да ме пусти! - причао је за наш лист Дуљај мало пред Нову годину.

И, јесте?

- Наравно! Сишао сам одмах, десило се да је Карађорђу зафалио играч, и... Нашли су ми неке патике, већи број са крупнијим крампонима и убацили у игру. Изгубили смо 0:8, али су ме тад приметили! Питали су „ко је овај мали”, па је брзо ишло и „где је пекар, нађите га”! Рекли су мом тати да желе да дођем у Партизан, а он њима само - „који дан?”

Организовали сте се на брзину?

- Било је питање како ћу да путујем у Београд, али је тата јасно резоновао. Рекао је: „Игор ће свакако да устаје у пет, било на тренинг или у пекару”. И, почело је! Узбуђење, радост, страх и по 160 километара дневно, све у једном.

Сећате се првог тренинга?

- Нисам смео да уђем у свлачионицу! Било ме страх и срамота, али је наишао Благоје Пауновић, донео опрему и увео ме. Остали дечаци су били поткованији, лопта се увелико жонглирала... Техника је тада красила Партизанову школу и имао сам срећу што јесте. Тренери су били Љубиша Тумбаковић, Гица Дамјановић, Бранко Рашовић...

Како сте се изборили?

- Било је тешко. Тад није постојало правило о бонусима, проток играча био је мањи. Важило је да најбољи иду у први тим. Ушао сам, а „врата” су у слично време отворили и Ивица Илиев, Горан Арнаут, Александар Вуковић, нешто раније и Сале Илић... Знам да би данас сви дечаци у Барсу, Реал Мадрид и Манчестер, али ми смо маштали само о једном. Кад сам обукао дрес Партизана, мој дечачки сан се остварио.

И деби се заувек памти...

- Десио се кад нисам очекивао. Више пута сам већ испадао из комбинације и био уверен да ће исто бити и пред меч са Земуном, међутим, Тумбаковић је кренуо да прозива и кад је рекао „Дуљај” - срце је „полудело”. У трену ми није било добро, али сам се некако сабрао. Добили смо тај меч, па се исто поновило и против Рада, а онда сам постигао једини гол за победу над Чукаричким! Толико сам био срећан, да се наредних утакмица и не сећам! Сећам се Тумбиних тренинга...

Били су тешки?

- Паклени! Ко преживи 14 дана, тај је успео! Мало ко би данас то издржао, али ми смо ћутили и радили. Била је срамота са 17 година рећи да имаш упалу.

Брзо сте постали познати као радилица, увек најборбенији на терену!

- Тако су ме људи видели, иако сам до 15. године био лева полутка, кад ме је Дамјановић вратио на задњег везног. Тренери су били потковани, али и сјајни педагози.

У Партизану сте провели 14 година у низу, од тога седам у првом тиму (1997-2004), ту сте зарадили и позив за српску репрезентацију.

- Какво је то друштво било... Михајловић, Јокановић, Југовић, Бата Мирковић и наравно мој идол – Предраг Мијатовић. Као преко ноћи, заиграо сам са човеком чији сам постер држао на зиду, дошао у ситуацију да ме загрли, пољуби... А ја... Од радости нисам знао ни како да му се јавим – уз осмех ће Дуљај.

После Шахтјора вратио се у Београд?

- Како је Фонсека отишао, ја сам се вратио кући и слабо оглашавао у медијима, онда је стигао позив Партизана. Нашао сам се у стручном штабу Сава Милошевића, потом и Салета Станојевића, стекао још много вредних искустава. Није исто гледати ТВ и бити на клупи!

Од прошлог лета је први пут био први тренер, у Телеоптику?

- Било је и суперлигашких понуда, али нисам пристао. Размишљао сам, консулотвао се са Тумбом, Батом, Савом, Шћеповићем... Сви су рекли „узми Телеоптик, да будеш самосталан и испробаш ствари у младом тиму, не буди нестрпљив”... Послушао сам и „улећем” без припрема.

Резултати су ту, четврти сте у Српској лиги, достижан вам је и сам врх табеле, како екипи, тако и вама лично, поново сањате Хумску?

- Једног дана, тренер Партизана - смешио се Игор Дуљај. - Све како буде суђено. И ако се деси, сигурно ће опет бити на тај препад. Баш као и увек. Као и оног дана, кад сам истрчао из пекаре...

Суђено је да два месеца касније од ове приче Игор буде тренер Партизана!