Komšija je "krivac" što je Duljaj završio u Partizanu - Mijatovićev poster držao na zidu, Paunović ga uveo u svlačionicu, a kad je Tumbaković rekao "Duljaj" srce je poludelo

Savršenim balansom posvećenosti i talenta, Igor Duljaj ostavio je dubok trag u našem i ukrajinskom fudbalu. Postao je reprezentativac, legenda Partizana i Šahtjora.

Umeće je pokazivao kao šef stručnog štaba Teleoptika, a od juče je trener Partizana.

Prvi čin fudbalske avanture obeležio je detalj kakav je lako mogao i da izostane.

- Šta si kao dečak u ono vreme mogao drugo da radiš, nego da nađeš loptu i igraš fudbal? Tako sam i ja, od malena, pikao po polju, ne sluteći šta će 1990. da donese. I dobro se sećam - Partizan je sa mlađom selekcijom, u kojoj su bili i Sale Ilić i Veljko Paunović, gostovao Karađorđu u mojoj Topoli, a ja u porodičnoj pekari prodavao pecivo... Naišao je komšija i pitao me: „Zašto ne ideš da gledaš Partizan?”. Rekao sam mu da moram da radim, a on pravac kod mog tate, da mu kaže da me pusti! - pričao je za naš list Duljaj malo pred Novu godinu.

I, jeste?

- Naravno! Sišao sam odmah, desilo se da je Karađorđu zafalio igrač, i... Našli su mi neke patike, veći broj sa krupnijim kramponima i ubacili u igru. Izgubili smo 0:8, ali su me tad primetili! Pitali su „ko je ovaj mali”, pa je brzo išlo i „gde je pekar, nađite ga”! Rekli su mom tati da žele da dođem u Partizan, a on njima samo - „koji dan?”

Organizovali ste se na brzinu?

- Bilo je pitanje kako ću da putujem u Beograd, ali je tata jasno rezonovao. Rekao je: „Igor će svakako da ustaje u pet, bilo na trening ili u pekaru”. I, počelo je! Uzbuđenje, radost, strah i po 160 kilometara dnevno, sve u jednom.

Sećate se prvog treninga?

- Nisam smeo da uđem u svlačionicu! Bilo me strah i sramota, ali je naišao Blagoje Paunović, doneo opremu i uveo me. Ostali dečaci su bili potkovaniji, lopta se uveliko žonglirala... Tehnika je tada krasila Partizanovu školu i imao sam sreću što jeste. Treneri su bili Ljubiša Tumbaković, Gica Damjanović, Branko Rašović...

Kako ste se izborili?

- Bilo je teško. Tad nije postojalo pravilo o bonusima, protok igrača bio je manji. Važilo je da najbolji idu u prvi tim. Ušao sam, a „vrata” su u slično vreme otvorili i Ivica Iliev, Goran Arnaut, Aleksandar Vuković, nešto ranije i Sale Ilić... Znam da bi danas svi dečaci u Barsu, Real Madrid i Mančester, ali mi smo maštali samo o jednom. Kad sam obukao dres Partizana, moj dečački san se ostvario.

I debi se zauvek pamti...

- Desio se kad nisam očekivao. Više puta sam već ispadao iz kombinacije i bio uveren da će isto biti i pred meč sa Zemunom, međutim, Tumbaković je krenuo da proziva i kad je rekao „Duljaj” - srce je „poludelo”. U trenu mi nije bilo dobro, ali sam se nekako sabrao. Dobili smo taj meč, pa se isto ponovilo i protiv Rada, a onda sam postigao jedini gol za pobedu nad Čukaričkim! Toliko sam bio srećan, da se narednih utakmica i ne sećam! Sećam se Tumbinih treninga...

Bili su teški?

- Pakleni! Ko preživi 14 dana, taj je uspeo! Malo ko bi danas to izdržao, ali mi smo ćutili i radili. Bila je sramota sa 17 godina reći da imaš upalu.

Brzo ste postali poznati kao radilica, uvek najborbeniji na terenu!

- Tako su me ljudi videli, iako sam do 15. godine bio leva polutka, kad me je Damjanović vratio na zadnjeg veznog. Treneri su bili potkovani, ali i sjajni pedagozi.

U Partizanu ste proveli 14 godina u nizu, od toga sedam u prvom timu (1997-2004), tu ste zaradili i poziv za srpsku reprezentaciju.

- Kakvo je to društvo bilo... Mihajlović, Jokanović, Jugović, Bata Mirković i naravno moj idol – Predrag Mijatović. Kao preko noći, zaigrao sam sa čovekom čiji sam poster držao na zidu, došao u situaciju da me zagrli, poljubi... A ja... Od radosti nisam znao ni kako da mu se javim – uz osmeh će Duljaj.

Posle Šahtjora vratio se u Beograd?

- Kako je Fonseka otišao, ja sam se vratio kući i slabo oglašavao u medijima, onda je stigao poziv Partizana. Našao sam se u stručnom štabu Sava Miloševića, potom i Saleta Stanojevića, stekao još mnogo vrednih iskustava. Nije isto gledati TV i biti na klupi!

Od prošlog leta je prvi put bio prvi trener, u Teleoptiku?

- Bilo je i superligaških ponuda, ali nisam pristao. Razmišljao sam, konsulotvao se sa Tumbom, Batom, Savom, Šćepovićem... Svi su rekli „uzmi Teleoptik, da budeš samostalan i isprobaš stvari u mladom timu, ne budi nestrpljiv”... Poslušao sam i „ulećem” bez priprema.

Rezultati su tu, četvrti ste u Srpskoj ligi, dostižan vam je i sam vrh tabele, kako ekipi, tako i vama lično, ponovo sanjate Humsku?

- Jednog dana, trener Partizana - smešio se Igor Duljaj. - Sve kako bude suđeno. I ako se desi, sigurno će opet biti na taj prepad. Baš kao i uvek. Kao i onog dana, kad sam istrčao iz pekare...

Suđeno je da dva meseca kasnije od ove priče Igor bude trener Partizana!