Црвена звезда је на прагу шесте узастопне титуле, а уочи дефинитивног расплета актуелне шампионске трке на Маракани су показали да нису заборавили генерацију која је успела 2014. да прекине шестогодишњу доминацију Партизана. Гост у студију клупске телевизије био је голман Бобан Бајковић.
- Сад је лепо бити у Звезди. Плате су редовне, лова је ту, резултати, људи из клуба су направили чудо. Не дај боже да осете шта сам ја и моје генерације, али нико од нас није умро од глади и жеђи, направили смо породице. Поносни смо на то што смо освојили титулу. Бранио сам од 2011. до 2014. стандардно, свесни смо били да тих година нећемо бити први. Да не спомињем сад људе, али зна се да су Партизану била отворена врата. Заостајали смо по десет бодова, а навијача је било све више – присетио се Бобан Бајковић.
У сезони 2013/14, Црвена звезда је прекинула шампионски низ Партизана, а Бајковић је речима осликао колико је другарство владало у екипи:
- Само звездаши су остали. Поједини странци су тужили клуб, такође и неки наши, уз тренера Славишу Стојановића било нас је 14-15. И паре које су нам стигле дали смо да направимо свлачионицу, а било је расуло у клубу. То је доказ заједништва и зато нам се вратило титулом. Грб на поду свлачионице никада нисам згазио, ишао сам пажљиво около. За мене је то икона. Нисмо се раздвајали, а никад гора ситуација није била. Кад смо освојили пехар рекао сам да сада могу не да баталим фудбал, него да умрем. За то сам живео. Срећан сам отишао у Белгију.
Имао је Бајковић уговор са Црвеном звездом кад се определио да настави каријеру у Лирсу...
- Могао је Буфон да дође, не би бранио пре мене у Звезди. Стигао је млади Рајковић, био ми је на клупи. Клуб је био у финансијским проблемима, отишао сам да би он стао између статива. И данас кад ме види зауставља кола, грли ме и љуби. Да не буде забуне, оне је суперталентован, нисам уступио место конобару. Тако сам се на неки начин одужио Звезди, мада нема начина да се одужиш светињи.
Ретко ког првотимца су навијачи Црвене звезде волели као Бајка...
- Имао сам осећај кад сам код Робија бранио да би ми аплаудирали чак и кад бих узео лопту и сам себи дао гол. Није само леп осећај, него си и пун самопоуздања. Па, зашто сам дриблао, јер сам имао њих иза себе. Ниједан звиждук нисам доживео, а грешио сам као и сви голмани.
Као тинејџер је Бајковић дошао са Цетиња у Црвену звезду, прошао бројне позајмице и оспоравања да би дошао до статуса првог голмана клуба. Био је за много ствари и сам крив због немирног духа.
- Рођени буразер је био голман, вукао ме је да идем са њим. Кажу Бајко је луд, а није Бајко луд, само је био несташан. Чак сам дошао до кадетске и омладинске репрезентације Србије и Црне Горе, једин „Бурзо Марадона”, Пуровић и ја смо били Црногорци. Заклео сам се себи да се нећу враћати на Цетиње и да ћу се доказати у Звезди, макар ме слали у Африку свуда сам хтео да идем на позајмице. Знао сам доћи ће тренер који ће ме поставити на гол.
Било је и детаља по стиховима „занела ме светла великога града...“
- Београд има замке, а ја их нисам избегавао. Нисам одмах постао први голман и то је имало утицаја на мене, схватиш на позајмицама да ниси тако битан. Да сам био цео у фудбалу, ко зна шта би било. Ни због чега се, међутим, не кајем, само се не бих тетовирао толико. Бог ми је дао красну породицу, кћерку и жену. Ја сам био препоштен према клубу и Звезди, али фудбалу нисам дао све. А, фудбал је поштен, врати ти колико му даш.
РОБИ КАЖЕ ДА ДРИБЛАМ, А ЛУКИЋ...
Волео је Бобан Бајковић да дрибла, чак и на најбитнијим утакмицама. Поводом тога, препричао је анегдоту:
- Роби ми је причао: „Дерби је, публика је дошла да види твој дриблинг“. Ја кажем да ћу да дриблам, а иза стоји председник Лукић и показује ми да то не радим. Роби је мој бог, слушам њега. Први тренуци дербија, Тошке ви враћа лопту, Ивица Илиев се залеће, ја као да хоћу да је испуцам и шаљем га на југ, онда је дошао неки њихов странац и Мажић свира фаул. Окрећем се ка Робију, он се смеје...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
