Одлазак Милета Симендића, честитог борца, шмекера на терену и ван њега

Кишни, суморни и хладни понедељак донео је са собом тужну вест. Милован Симендић, рекордер по броју мечева у дресу ОКК Београда (316 утакмица) и пети стрелац Клонфера свих времена са 3318 поена, преминуо је у 72. години.

Миле, како су га другови звали, био је шмекер на терену и ван њега, велики и надасве честит борац. Београдски мангуп, у најпозитивнијем смислу тог израза. За разлику од велике већине у магичном правоугаонику, животну битку са злоћудним противником није могао да добије.

Симендић је рођен 7. октобра 1951. у Београду. Читаву каријеру у Југославији, од млађих категорија до сениора, провео је у ОКК Београду, а после тога провео је седам сезона у Аустрији, играјући за неколико клубова.

- Сви смо били из краја око Здравка Челара. Преко лета сви ми клинци који нисмо отишли на море, играли смо баскет. Играли смо са свим звездама, дружили се, на отвореним теренима у Здравка Челара. Заљубљивали смо се у кошарку док је ОКК Београд био европска сила. Одлазили смо на утакмице, волели смо клуб, дивили се људима који су били у њему. Посебно памтим утакмицу на Сајму против Реала, дуел два невероватна тима. Ми смо имали у крају европске легенде, Кораћа, Гордића и остале, а Реал своје великане, Брабендера, Лијка, Родригеза… - испричао је Симендић за клупску монографију.

Почео је да тренира у ОКК Београду у осмом разреду основне школе, 1965. године, непосредно после утакмице на којој је Кораћ дао Алвику 99 поена.

Са 16 и по година пребачен је у први тим (1967), једно време тренирао и Бора Станковић, пре одласка у Канту. Као тинејџер је имао прилику да тренира са неким од највећих имена у историји клуба.

- Тада се разишла најчувенија генерација Кораћа и Гордића. Кад је Бора отишао у Канту, једно време тренер ми је био Тодор Лазић, затим Бора Ценић, после су Пива Ивковић и Бранислав Рајачић Рајче у једном тренутку били заједно тренери. Крај шездесетих долазили су нови играчи: Котарац је мењао Кораћа, били су ту Тањевић, Ивачко, Пазмањ, стигао је и Маројевић. Нисмо били као претходна генерација, али смо били заиста добри. После су се прикључили Жижић, Кнежевић, Сретен Ђурић…

Одиграо је много незаборавних утакмица, а у њих спадају и две у финалу Купа Радивоја Кораћа 1972. против загребачке Локомотиве (данашње Цибоне).

У ОКК Београду је провео 16 сениорских сезона играјући за сениоре, укупно 18 рачунајући и две јуниорске, просечно је постизао 10,5 поена по утакмици). Четири сезоне био је други, а у три трећи стрелац тима.

Одиграо је и осам утакмица за јуниорску репрезентацију Југославије, Балканијаду 1969. у Грчкој и квалификације за Европско јуниорско првенство 1970. године.

После 12 сезона у ОКК Београду (1969-81), наставио је каријеру у Аустрији, али се у два наврата враћао у ОКК Београд (сезоне 1982–1983 и 1984–1986). По завршетку играчке каријере 1988. године вратио се у ОКК Београд и у првом делу сезоне 1988/89 био помоћник шефа стручног штаба Здравка Рајачића и уједно тренер јуниорског тима. Пред крај те сезоне одлучио је да престане да се бави тренерским послом зато што је проценио да је „превише темпераментан за тај посао.

У осврту на дане у ОКК Београду говорио је да је то била велика и прелепа школа живота. Посебно је истицао дружења и пријатељства са људима из осталих плаво-белих секција, међу којима су били глумац Љубиша Самарџић, фудбалери Илија Петковић и Слободан Сантрач…

Време сахране Милована Симендића биће накнадно објављено.

Миле Симендић (лево) у дуелу са Драганом Кићановићем

Милован Симендић, Блаж Котарац, Блаж Стојановић, Владе Ђуровић и Момчило Пазмањ