Марковићево топло – хладно

Да ли ће Светозар Марковић да „обогати” ниску фудбалских бисера са уметничким даром да проћердају богомдани таленат?

Партизанова пријатељска утакмица с бугарским ЦСКА 1948 упозорава на нежељени сценарио: штопер црно-белих начинио је почетничку грешку – заспао на секунд и дозволио, иначе просечном, центарфору тима из Софије да му по центаршуту с десне стране умакне као брзи воз и ударцем главом, са свега пет метара, затресе мрежу. Голману Немањи Стевановићу, Марковићевим чином осуђеним на милост и немилост, остало је само да у неверици подигне руке?!

Пропусти се, наравно, дешавају свакоме, ауторизују их, сведоци смо, планетарно познати дефанзивци, али...

Уколико почну да се понављају у кратком временском периоду, ред је да се стави, чак и ако сте у међувремену били бриљантни (а и Светозар је имао таквих издања), прст на чело!

Казаће неко: чему драматика, побогу, била је то пријатељска утакмица?

Да, али управо су 90 минута с Бугарима демонстрирали раскош Партизанове кризе и, уместо наговештаја елана за излазак из тунела (овог пролећа без победе у Хумској!), самопоуздање срозано на минимум. Игор Дуљај, до сада, ради Сизифов посао, не буде ли заокрета већ од суботњег дербија с Војводином у Новом Саду – и друго место, гарант учешћа у квалификацијама за Лигу шампиона, остаће мисаона именица.

Но, вратимо се Марковићу, већ неколико година став је струке – једном од најдаровитијих овдашњих штопера, приде, по људским особинама момку за десетку...

Рођени Бијељинац пре седам дана прославио је 23. рођендан, дотле – са 17 дебитовао на међународној сцени (Викторија Плзењ), са 18 заиграо као стартер у вечитом дербију и, иако две генерације млађи, кооптиран у младу репрезентацију, са 19, важећи за прилично искусног, остварио милионски трансфер у Олимпијакос...

Почетак – бајковит, међутим...

Црно-бели ђак, препознат као сјајан штоф од величине на тој позицији – Мирослава Ђукића, никако да ухвати континуитет (ни у Пиреју, ни повише Аутокоманде) и из кола у коло пружа, за шта је и те како способан, врхунске партије.

Подсетимо: у октобру прошле године, у историјској победи над Келном у Немачкој, одиграо је „бекенбауерски” – безгрешно командовао одбраном и епитет горског цара учврстио тријумфалним хицем, одушевљена јавност се сложила за – велико „браво”.

Авај, чему онда катастрофално фебруарско издање против Младости ГАТ, или горенаведено против ЦСКА 1948, иако, карактер меча говори, Гробарима далеко мање болно?

Пад концентрације, или... нешто друго, тек... Светозар Марковић, с обзиром на таленат и сијасет пута исказиване врлине (смиреност, мудрост, бескомпромисност, елеганцију, скок игру – дефанзивну и офанзивну...) не сме себи да дозвољава принцип топло (пре две седмице најбољи, не само због гола, против Младости у Лучанима) – хладно.

У противном, у навијачким причама живеће само кроз: „био једном један...” или, „ау, шта је тај могао да направи...”

Добронамерна фуснота са снагом за добрано самоиспитивање: на великој сцени, сходно чињеници да је у тренерском еснафу још као дечкић окарактерисан „за велика дела”, појавио се много раније од годину млађих Павловића и Ераковића, па – тандем Страхиња у репрезентацији, а...

Марковићу, уосталом као и Партизан, знаш рецепт – мораш (скоро) увек као против Келна!