Сећање на Мишу Тумбаса: Срце није издржало без Партизана

Кад кажете Мирослав Гајић, мало њих би знало о коме је реч. Кад кажете Миша Тумбас или Миша Баксуз, сви знају да је то једна од највећих Партизанових навијачких икона.

Био је љубимац многих генерација црно-белих фудбалера, кошаркаша, рукометша, одбојкаша... Сви памте његове повике: „Омереее”, „Дуле, Дуленце”, „Тошоооо дај парицеее...”. Прошло је три године откако је престало да куце срце Мише Тумбаса, а ФК Партизан није заборавио датум кад се преселио на анђеоске трибине.

Поводом годишњице смрти Мирослава Гајића, на сајту фудбалског клуба је објављен текст који вам преносимо у целини:

• Партизан је велики клуб, богате традиције и поносне историје који су због вредности које негује заволели многи љубитељи фудбала, не само у Србији и бившим југословенским републикама, већ и широм Европе и света. Међу онима који су се идентификовали са црно-белим бојама били су многи познати државници, уметници, спортисти, музичари и јавне личности, као и још већи број „обичних људи” који у Партизану и Хумској улици осећају део себе и који на храму фудбала проналазе мир и одмор од свакодневних проблема.

• Међутим, ниједан навијач Парног ваљка, а у историји их је било баш много, док ће их у будућности бити још више, није био толико познат и омиљен међу осталима као што је то био Миша Тумбас.

• Рођен је као Мирослав Гајић давне 1954. године и од кад зна за себе је волео Партизан. Искрено, емотивно и чисто, како је то само он умео.

• Није било спортске дисциплине у којој су се такмичили момци и девојке у црно-белим дресовима, а да он није дошао да им пружи подршку. Гласну, снажну и енергичну.

• Партизан је за њега био све и поред нас није имао никога, осим своје комшинице Гоце која се годинама бринула о њему. Имао је и навијаче нашег клуба који су му удруженом акцијом реновирали кућу у Баричу и помагали му да преброди бар део проблема, којих је у животу имао баш много.

• Али ти проблеми колико год велики били нису били већи од љубави према клубу и жеље да буде. Увек и свуда. Препрека и изговора за њега није било и једино што је могло да га спречи да гледа клуб који воли је то да Партизан више не игра утакмице. И на жалост, управо то се и догодило те ружне, тужне и несрећне 2020. године.

Светом је завладала епидемија коронавируса, све је стало, па тако није било ни спортских мечева. Никаквих. Чак ни оних пионирских.

Миша то није могао да издржи и отишао је тихо право у легенду, јер како рече његова комшиница Гоца тог 4. априла 2020. године:

„Обдукција није потребна. Убеђена сам да је умро од превелике туге, од немогућности што не може да гледа свој Партизан. Срце није издржало”.