ВРЕМЕПЛОВ – Никодијевићу прелом ноге помутио славу

Радосав Никодијевић био је везиста Партизана, суботичког Спартака, новосадске Војводине и млађих селекција репрезентације Југославије. Прелом ноге угрозио је његов раскошни таленат, али се опоравио и вратио на терен, каријеру је завршио са 40 година.

Носталгичари црно–белих боја би време у којем је  Никодијевић играо у Хумској назвали периодом лепоте и сете. А, било је и славља. Оних шампионских. Разлоге да га памте и о њему бираним речима причају имају и симпатизери Војводине и суботичког Спартака. Једном речју, сјајан играч у бајковитим временима.

Четвртог дана марта напунио је 59 година. Мислима је у родном Крушару крај Ћуприје. Памти и детињство, кад се помишљао да ће постати фудбалер.

- У завичају немам никог, али остале су лепе успомене. Родитељи су преминули. Стасавао сам у Јагодини и често селектиран у млађе селекције Југославије. Касније је дошло до позива Партизана, два пута био сам гост у млађим селекцијама и тако је почела верност Партизану - казује Никодијевић.

Пут је био трновит, али је непогрешиво водио ка Хумској и Партизану.

- Тада се није постављало питање да ли ћемо успети, морали смо. Посебно се то односило на нас који смо долазили из унутрашњости. Испуњена ми је жеља, као и мог оца, великог партизановца. На том путу било је много изазова, али били смо велики борци и истрајали смо.

Јагодина била је истински расадник талената: Владимир Јоцић, Јовица Николић, Никодијевић и тако даље…

- Јовица је касније дошао у Црвену звезду, а имао је раскошан таленат. Касније смо се срели на вечитом дербију, а често смо се дружили у Београду. Изузетан човек и велики фудбалер који је таленат и потврдио.

Две лепе године носио је Никодијевић дрес црно–белих боја, а године 1986. били су шампиони Југославије, то је и судским путем потврђено. Постоје утакмице и догађаји из времена верности Партизану које би да учини бесмртним.

- Најдража ми је била утакмица на Грбавици кад је Жељезничар имао нападаче Никића, Бахтића, у средини Шкору и Баждаревића, а велики стручњак их је водио, то је Ивица Осим. Добили смо тај меч са 2:0, а мој друг Јовица Колб постигао ретко леп гол, права мајсторија. По тешком терену постали смо јесењи прваци и тај меч остао ми је у јако лепом сећању.

Ових дана говорило се о 169. вечитом дербију, а позитивни су утисци о том празнику најпопуларнијег спорта из његовог времена.

- Живели смо за тај дерби, али коректно је да се каже да је свака утакмица била дерби сама по себи. Утакмице на Максимиру, Пољуду, Кантриди. Ипак, меч Звезда – Партизан је нешто посебно. Јако је лепо имати тај осећај учешћа у тој светковини. Треба да  чувамо и негујемо вредности дербија.

Из Партизана је прешао у Спартак и тамо је провео две године. Тада се у Суботици играо громовски фудбал. На северу Бачке формирала се мала Партизанова колонија: он, Зоран Чава Димитријевић, Јовица Колб. Посебно је Радосав Никодијевић блистао у сезони 1986/87.

- Водећи људи Спартака на челу са Томиславом Караџићем хтели су да клуб буде што бољи. Истицао се  везиста Слијепчевић, па Исмет Угљанин из Новог Пазара, млади Кунтић. Уз нас који смо осетили шампионске домете у Партизану, Спартак је био добар клуб - присећа се Никодијевић.

Суботица је леп град, а Спартак у то време симпатичан тим. Све је могло да личи на бајку да не беше тог прелома ноге. Многи су га видели као бившег спортисту, али он је био упоран и успео је, дошло је до његовог повратка на терен.

- После моје утакмице у репрезентацији Југославије где су били Асановић, Шабанаџовић, Савићевић и остали другари, доживео сам несрећу, велику повреду. И моји родитељи су ме отписали. Ипак, веровао сам у себе, а подршку ми је дао Љупко Петровић. Онда сам отишао у Шведску са Никицом Клинчарским, али нисам се био довољно опоравио, био сам ван форме, дошао сам у Војводину на позив Љупка Петровића који је већ освојио титулу.

Једну сезону провео је у Војводини, два-три месеца раније прваку Југославије. Ипак, није се тамо предуго задржао.

- У Војводину сам дошао као старији играч и нисам био у првом плану јер су ту били Јокановић, Воркапић, млади Пунишић из Звезде, па покојни Синиша Михајловић. На полусезони отишао је Љупко Петровић, а дошао изванредни стручњак покојни Ивица Брзић. Онда сам ја после годину дана отишао у Грчку, на препоруку директора Милорада Косановића.

Причало се да је својевремено једном ногом већ био у Борцу и Бањалуци.

- То је тачно. Био сам у аутомобилу на путу за Бањалуку, али позвао ме Косановић са неупоредиво већом понудом, па сам променио правац и отишао у Грчку. Тада су у земљи Хелена били Душко Бајевић са Тонијем Савевским, па Јовановић, Јевтовић, а Мики Алексић из Ниша и ја смо заједно потписали за Доxу Драму.

Играо је у Шведској и Грчкој. Једни су веровали да ће голим рукама додирнути звезде фудбалског неба, други су се чудили да је после тешке повреде остварио успех, а све нас интересује шта данас ради у Швајцарској и како му је у тој лепој земљи?

- Завршио сам каријеру у трећој лиги Швајцарске када сам имао 40 година. Одговара ми менталитет људи. Допала ми се земља, почео сам да радим као тренер у млађим селекцијама, сада сам скаут. Овде су ми одговарали клима, култура, људске ћуди и нарави и одлучио сам да останем.

У земљи светлости, доброг сира, прецизних сатова и тако укусне чоколаде данас живе и партизановци Слободан Ројевић, Адмир Смајић, онда Вележов Семир Туце, Жељини Харис Шкоро, Мирсад Баљић, Меша Баждаревић итд.

- Чуо сам се пар пута са Ројевићем и са Смајићем. Дошли су пре мене овде и оставили су јако леп утисак. Нисмо се виђали, на другом су крају земље. Знам само да су остали на лепом гласу у фудбалу Швајцарске.

Тренеру Љупку Петровићу много је веровао, та друговања постала су пријатељство. Да, једном му је рекао: „Симпи, ако хоћеш да ти буде лепо – врати се у прошлост!” Радосав Никодијевић се често враћа.

Тамо су му тоне лепих сећања и успомена…