VREMEPLOV – Nikodijeviću prelom noge pomutio slavu

Radosav Nikodijević bio je vezista Partizana, subotičkog Spartaka, novosadske Vojvodine i mlađih selekcija reprezentacije Jugoslavije. Prelom noge ugrozio je njegov raskošni talenat, ali se oporavio i vratio na teren, karijeru je završio sa 40 godina.

Nostalgičari crno–belih boja bi vreme u kojem je  Nikodijević igrao u Humskoj nazvali periodom lepote i sete. A, bilo je i slavlja. Onih šampionskih. Razloge da ga pamte i o njemu biranim rečima pričaju imaju i simpatizeri Vojvodine i subotičkog Spartaka. Jednom rečju, sjajan igrač u bajkovitim vremenima.

Četvrtog dana marta napunio je 59 godina. Mislima je u rodnom Krušaru kraj Ćuprije. Pamti i detinjstvo, kad se pomišljao da će postati fudbaler.

- U zavičaju nemam nikog, ali ostale su lepe uspomene. Roditelji su preminuli. Stasavao sam u Jagodini i često selektiran u mlađe selekcije Jugoslavije. Kasnije je došlo do poziva Partizana, dva puta bio sam gost u mlađim selekcijama i tako je počela vernost Partizanu - kazuje Nikodijević.

Put je bio trnovit, ali je nepogrešivo vodio ka Humskoj i Partizanu.

- Tada se nije postavljalo pitanje da li ćemo uspeti, morali smo. Posebno se to odnosilo na nas koji smo dolazili iz unutrašnjosti. Ispunjena mi je želja, kao i mog oca, velikog partizanovca. Na tom putu bilo je mnogo izazova, ali bili smo veliki borci i istrajali smo.

Jagodina bila je istinski rasadnik talenata: Vladimir Jocić, Jovica Nikolić, Nikodijević i tako dalje…

- Jovica je kasnije došao u Crvenu zvezdu, a imao je raskošan talenat. Kasnije smo se sreli na večitom derbiju, a često smo se družili u Beogradu. Izuzetan čovek i veliki fudbaler koji je talenat i potvrdio.

Dve lepe godine nosio je Nikodijević dres crno–belih boja, a godine 1986. bili su šampioni Jugoslavije, to je i sudskim putem potvrđeno. Postoje utakmice i događaji iz vremena vernosti Partizanu koje bi da učini besmrtnim.

- Najdraža mi je bila utakmica na Grbavici kad je Željezničar imao napadače Nikića, Bahtića, u sredini Škoru i Baždarevića, a veliki stručnjak ih je vodio, to je Ivica Osim. Dobili smo taj meč sa 2:0, a moj drug Jovica Kolb postigao retko lep gol, prava majstorija. Po teškom terenu postali smo jesenji prvaci i taj meč ostao mi je u jako lepom sećanju.

Ovih dana govorilo se o 169. večitom derbiju, a pozitivni su utisci o tom prazniku najpopularnijeg sporta iz njegovog vremena.

- Živeli smo za taj derbi, ali korektno je da se kaže da je svaka utakmica bila derbi sama po sebi. Utakmice na Maksimiru, Poljudu, Kantridi. Ipak, meč Zvezda – Partizan je nešto posebno. Jako je lepo imati taj osećaj učešća u toj svetkovini. Treba da  čuvamo i negujemo vrednosti derbija.

Iz Partizana je prešao u Spartak i tamo je proveo dve godine. Tada se u Subotici igrao gromovski fudbal. Na severu Bačke formirala se mala Partizanova kolonija: on, Zoran Čava Dimitrijević, Jovica Kolb. Posebno je Radosav Nikodijević blistao u sezoni 1986/87.

- Vodeći ljudi Spartaka na čelu sa Tomislavom Karadžićem hteli su da klub bude što bolji. Isticao se  vezista Slijepčević, pa Ismet Ugljanin iz Novog Pazara, mladi Kuntić. Uz nas koji smo osetili šampionske domete u Partizanu, Spartak je bio dobar klub - priseća se Nikodijević.

Subotica je lep grad, a Spartak u to vreme simpatičan tim. Sve je moglo da liči na bajku da ne beše tog preloma noge. Mnogi su ga videli kao bivšeg sportistu, ali on je bio uporan i uspeo je, došlo je do njegovog povratka na teren.

- Posle moje utakmice u reprezentaciji Jugoslavije gde su bili Asanović, Šabanadžović, Savićević i ostali drugari, doživeo sam nesreću, veliku povredu. I moji roditelji su me otpisali. Ipak, verovao sam u sebe, a podršku mi je dao Ljupko Petrović. Onda sam otišao u Švedsku sa Nikicom Klinčarskim, ali nisam se bio dovoljno oporavio, bio sam van forme, došao sam u Vojvodinu na poziv Ljupka Petrovića koji je već osvojio titulu.

Jednu sezonu proveo je u Vojvodini, dva-tri meseca ranije prvaku Jugoslavije. Ipak, nije se tamo predugo zadržao.

- U Vojvodinu sam došao kao stariji igrač i nisam bio u prvom planu jer su tu bili Jokanović, Vorkapić, mladi Punišić iz Zvezde, pa pokojni Siniša Mihajlović. Na polusezoni otišao je Ljupko Petrović, a došao izvanredni stručnjak pokojni Ivica Brzić. Onda sam ja posle godinu dana otišao u Grčku, na preporuku direktora Milorada Kosanovića.

Pričalo se da je svojevremeno jednom nogom već bio u Borcu i Banjaluci.

- To je tačno. Bio sam u automobilu na putu za Banjaluku, ali pozvao me Kosanović sa neuporedivo većom ponudom, pa sam promenio pravac i otišao u Grčku. Tada su u zemlji Helena bili Duško Bajević sa Tonijem Savevskim, pa Jovanović, Jevtović, a Miki Aleksić iz Niša i ja smo zajedno potpisali za Doxu Dramu.

Igrao je u Švedskoj i Grčkoj. Jedni su verovali da će golim rukama dodirnuti zvezde fudbalskog neba, drugi su se čudili da je posle teške povrede ostvario uspeh, a sve nas interesuje šta danas radi u Švajcarskoj i kako mu je u toj lepoj zemlji?

- Završio sam karijeru u trećoj ligi Švajcarske kada sam imao 40 godina. Odgovara mi mentalitet ljudi. Dopala mi se zemlja, počeo sam da radim kao trener u mlađim selekcijama, sada sam skaut. Ovde su mi odgovarali klima, kultura, ljudske ćudi i naravi i odlučio sam da ostanem.

U zemlji svetlosti, dobrog sira, preciznih satova i tako ukusne čokolade danas žive i partizanovci Slobodan Rojević, Admir Smajić, onda Veležov Semir Tuce, Željini Haris Škoro, Mirsad Baljić, Meša Baždarević itd.

- Čuo sam se par puta sa Rojevićem i sa Smajićem. Došli su pre mene ovde i ostavili su jako lep utisak. Nismo se viđali, na drugom su kraju zemlje. Znam samo da su ostali na lepom glasu u fudbalu Švajcarske.

Treneru Ljupku Petroviću mnogo je verovao, ta drugovanja postala su prijateljstvo. Da, jednom mu je rekao: „Simpi, ako hoćeš da ti bude lepo – vrati se u prošlost!” Radosav Nikodijević se često vraća.

Tamo su mu tone lepih sećanja i uspomena…