У породици Крављанац хокеј је био и остао саставни део живота још од давне 1955. године. Ову ледену причу започео је Мића на Ташу да би магично поигравање са паком наставио његов син Саша, а сада леденим дворанама генетско хокејашко мајсторство приказује изданак треће генерација - Вук.
Тек му је 19 година, а већ може да се подичи освојеном титулум шампиона Србије са сениорским тимом Црвене звезде као и утакмицама у репрезентацији и медаљама на светским шампионатима.
- Последње две сезоне донеле су ми многобројна искуства. Од првих мечева у репрезентацији Србије до 20 година као и игре у сениорском тиму Звезде. Имао сам ту част да представљам своју државу на Светском првенству у Пољској и то је за мене магично искуство. Био сам најмлађи у репрезентацији и надам се да сам ту врсту одговорности достојно испунио. Био сам чак и асистент. Освојили смо бронзу иако смо жарко желели злато. На другом Мундијалу у Исланду био сам капитен. То ми је дефинитивно најдраже такмичење јер смо у екипи имали невероватну слогу. На жалост нисмо стигли до трона - објашњава 19. годишњи Вук.
Стигао је и нови трофеј у пребогату ризницу породице Крављанац.
- Да, моја прва титула шампиона Србије. Веома ми је драго што сам је освојио са овом екипом која је била невиђено упорна и сложна током читаве сезоне. Сада нам следи мало одмора од леда, а потом почињу припреме за наредну сезону. Желим да остваримо што већи успех у ИХЛ каравану, да освојимо титулу зашто да не. Ту су и велика искушења у Континенталном купу. Само да нам је што више леда – истакао је Вук Крављанац.
Вуков деда, у свету хокеја познат као Мића „Крава” био је глумац, новинар, судија... Прва улога на великом платну била му је у триптиху „Ципелице не асфалту” да би касније, рецимо, глумио уз Неду Арнерић у култном филму „Вишња на Ташмајдану”.
На том истом „Ташу” Мића је целулоидну траку заменио клизаљкама. И тако је све почело.
- Мој отац је волео да буде у свему, био је глумац, новинар, судија… У то време хокеј је био веома популаран, али сам сигуран да је и његов карактер утицао на одлуку да постане баш хокејаш и сами знате колико је то изузетно динамичан, мушки спорт… – започиње причу о породичној љубави, о хокеју, Саша Крављанац.
Уз оца још од малих ногу био је на леду и поред леда, а хокеј тако лако уђе у крв, у душу. Поготово ако се учи од најбољих јер тада нема друге могућности него да оставите срце на леду. И тако, са колена на колено, пак је постао неизоставни део кућног инвентара породице Крављанац.
- Уз оца сам стално гледао хокеј јер смо ишли на све утакмице, вероватно је то разлог зашто ми се све овај спорт толико свидело. Живели смо близу хале и слободно клизање је било мој вртић. За Вука би се могло реци да је прошао сличан пут, с тим што сам неко време био и тренер у Звезди учећи клинце баш његове генерације. Једноставно, овај спорт се изузетно лако заволи, питање је само колико имате додира са леденим мајсторијама и могућности да га доживите. Потпуно је другачији од било ког другог спорта, због клизаљки, опреме, слободе и брзине…
У некадашњој Југославији хокеј је био изазован спорт. Путовања, ледени окршаји са Словенцима и Хрватима, вечито ривалство са клубовима из Србије.
- У једном тренутку моја је каријера успорена због свих дешавања у некадашњој Југославији, али сам у јуниорским данима играо ту велику и озбиљну лигу. Било је крајње забавно, пуно путовања углавном возом ка Словенији. Озбиљно смо се носили са њима, није постојала велика разлика у квалитету што значи да Јанези нису били доминантни. Моја генерација је имала толико добрих играча, били смо спремни, потковани знањем, увек срчани и борбени. У недостатку те лиге касније смо играли са Мађарима, Бугарима, Румунима, а кад се ситуација смирила, наравно, придружили су се и Словенци и Хрвати. Није било лако кад сам из Звезде прешао у Партизан, бивши саиграчи ме нису штедели, али то хокеј, све је то нормално – присећа се Саша.
Свако време има свој хокеј. Из генерације у генерацију мења се начин играња, Саша је сведок да се овај спорт постаје све бољи.
- Некад је игра била спорија и са много више контакта, данас је све убрзано, али је игра телом доста пооштрена. Наравно, данашњи хокеј је веома атрактиван. Љубитељ сам Континенталне лиге, често кажем „какви уметници” док гледам њихове утакмице.
Једном хокеј у крви, заувек!. Саша је и данас активан, игра у лиги ветерана, дружи се и ратује на леду са пријатељима који су обележили његов живот и каријеру.
- Диван је то осећај, верујте. Толико испуњава душу. Враћа позитивне емоције, ствара неку енергију… Хокеја никад доста. Играмо турнире, дружимо се, путујемо, једноставно је срце препуно… И док могу бићу на леду.
Наравно, срце се препуни емоцијама кад сте на леду раме уз раме са сином.
- Неописиво… понос, срећа, хвале га моји другари, „добар је Вук”, то све прија. Тако да се налазим негде између мог оца и сина. Сва та улагања, време које му је посвећено, касни тренинзи, скупа опрема, све то почиње да има смисла кад дођу утакмице. Играо је у јуниорској селекцији Звезде, сада је дорастао до прве екипе која се такмичи у Регионалном ИХЛ шампионату и кида ми живце. Изгледа да је теже бити отац него играч. Одиграли смо заједно само једну утакмицу у истој екипи. Шта да вам кажем, осећај је диван, нека врста невиђеног поноса. Недостајао нам је само још мој отац па да уђемо у неку врсту историје. Вук је заиграо за репрезентацију.
И на крају ове приче, оно што је можда и најважније, не само у спорту већ и у животу, увек се мора даље, нема одустајања.
- Хокеј је посебан спорт, пружио ми је толико тога лепог, пријатељства за цео живот. Човек увек са поносом може рећи да је хокејаш. Идемо даље, ја као отац, Вук као син, боримо се. Нису лаки дани за хокеј, треба пуно помоћи, подршке, захтева доста новца за путовања и опрему, али нема одустајања! Невероватно колики понос и задовољство осећам кад гледам Вука како игра. Одлична сезона у ИХЛ шампионату, недостајало је само мало среће па да се Звезда нађе у финалу.
- Последње две сезоне су ми донеле многобројна искуства. Од првих мечева у репрезентацији Србије до 20 година као и игре у сениорском тиму Звезде. Имао сам ту част да представљам своју државу на Светском првенству у Пољској и то је за мене магично искуство. Био сам најмлађи у репрезентацији и надам се да сам ту врсту одговорности достојно испунио. Био сам чак и асистент. Освојили смо бронзу иако смо жарко желели злато. На другом Мундијалу у Исланду био сам капитен. То ми је дефинитивно најдраже такмичење јер смо у екипи имали невероватну слогу. На жалост нисмо стигли до трона - објашњава 19. годишњи Вук.
Стигао је и нови трофеј у пребогату ризницу породице Крављанац.
- Да, моја прва титула шампиона Србије. Веома ми је драго што сам је освојио са овом екипом која је била невиђено упорна и сложна током читаве сезоне. Сада нам следи мало одмора од леда, а потом почињу припреме за наредну сезону. Желим да остваримо што већи успех у ИХЛ каравану, да освојимо титулу зашто да не. Ту су и велика искушења у Континенталном купу. Само да нам је што више леда – истакао је Вук Крављанац.
И како то бива… Од деде, остане сину, па унуку… Причи ове хокејашке породице Крављанац биће да нема краја. Готово је сигурно да ће неки нови клинац из ове породице протутњи леденим плочама у име традиције. Ледена прашина никад не пада далеко од јастука на коме се сања…
МИЋА МАТИРАО И ТРЕТЈАКА
Мића и Саша поносно су носили дрес репрезентације Југославије. У једном од пријатељских дуела са тада неприкосновеним Совјетима Мића је спаковао пак иза леђа легендарног Владислава Третјака.
- Мој отац је почео у Партизану, касније је прешао у Звезду, а каријеру је завршио у Војводини. Некако сам увек био Мићин син, он је био одличан хокејаш. Због тога је било и помало тешко да изађем из његове сенке. Успео сам да остварим доста тога, у најмању руку све што и он. Почео сам у Звезди где сам провео готово читаву каријеру, две године сам играо у Партизану и две у Новом Саду, неко ће реци исто као и отац….. Обојица смо играли за репрезентацију Југославије. Оно што је сигурно да нећу имати епитет као мој отац да је једини Југословен који је СССР-у поцепао мрежу. Уздам се у Вука, можда ће он имати ту прилику.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
