HOKEJ NA LEDU – Porodica Kravljanac nastavlja ledenu priču: Čarolija koja ne prestaje

U porodici Kravljanac hokej je bio i ostao sastavni deo života još od davne 1955. godine. Ovu ledenu priču započeo je Mića na Tašu da bi magično poigravanje sa pakom nastavio njegov sin Saša, a sada ledenim dvoranama genetsko hokejaško majstorstvo prikazuje izdanak treće generacija - Vuk.

Tek mu je 19 godina, a već može da se podiči osvojenom titulum šampiona Srbije sa seniorskim timom Crvene zvezde kao i utakmicama u reprezentaciji i medaljama na svetskim šampionatima.

- Poslednje dve sezone donele su mi mnogobrojna iskustva. Od prvih mečeva u reprezentaciji Srbije do 20 godina kao i igre u seniorskom timu Zvezde. Imao sam tu čast da predstavljam svoju državu na Svetskom prvenstvu u Poljskoj i to je za mene magično iskustvo. Bio sam najmlađi u reprezentaciji i nadam se da sam tu vrstu odgovornosti dostojno ispunio. Bio sam čak i asistent. Osvojili smo bronzu iako smo žarko želeli zlato. Na drugom Mundijalu u Islandu bio sam kapiten. To mi je definitivno najdraže takmičenje jer smo u ekipi imali neverovatnu slogu. Na žalost nismo stigli do trona - objašnjava 19. godišnji Vuk.

Stigao je i novi trofej u prebogatu riznicu porodice Kravljanac.

- Da, moja prva titula šampiona Srbije. Veoma mi je drago što sam je osvojio sa ovom ekipom koja je bila neviđeno uporna i složna tokom čitave sezone. Sada nam sledi malo odmora od leda, a potom počinju pripreme za narednu sezonu. Želim da ostvarimo što veći uspeh u IHL karavanu, da osvojimo titulu zašto da ne. Tu su i velika iskušenja u Kontinentalnom kupu. Samo da nam je što više leda – istakao je Vuk Kravljanac.

Vukov deda, u svetu hokeja poznat kao Mića „Krava” bio je glumac, novinar, sudija... Prva uloga na velikom platnu bila mu je u triptihu „Cipelice ne asfaltu” da bi kasnije, recimo, glumio uz Nedu Arnerić u kultnom filmu „Višnja na Tašmajdanu”.

Na tom istom „Tašu” Mića je celuloidnu traku zamenio klizaljkama. I tako je sve počelo.

- Moj otac je voleo da bude u svemu, bio je glumac, novinar, sudija… U to vreme hokej je bio veoma popularan, ali sam siguran da je i njegov karakter uticao na odluku da postane baš hokejaš i sami znate koliko je to izuzetno dinamičan, muški sport… – započinje priču o porodičnoj ljubavi, o hokeju, Saša Kravljanac.

Uz oca još od malih nogu bio je na ledu i pored leda, a hokej tako lako uđe u krv, u dušu. Pogotovo ako se uči od najboljih jer tada nema druge mogućnosti nego da ostavite srce na ledu. I tako, sa kolena na koleno, pak je postao neizostavni deo kućnog inventara porodice Kravljanac.

- Uz oca sam stalno gledao hokej jer smo išli na sve utakmice, verovatno je to razlog zašto mi se sve ovaj sport toliko svidelo. Živeli smo blizu hale i slobodno klizanje je bilo moj vrtić. Za Vuka bi se moglo reci da je prošao sličan put, s tim što sam neko vreme bio i trener u Zvezdi učeći klince baš njegove generacije. Jednostavno, ovaj sport se izuzetno lako zavoli, pitanje je samo koliko imate dodira sa ledenim majstorijama i mogućnosti da ga doživite. Potpuno je drugačiji od bilo kog drugog sporta, zbog klizaljki, opreme, slobode i brzine…

U nekadašnjoj Jugoslaviji hokej je bio izazovan sport. Putovanja, ledeni okršaji sa Slovencima i Hrvatima, večito rivalstvo sa klubovima iz Srbije.

- U jednom trenutku moja je karijera usporena zbog svih dešavanja u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali sam u juniorskim danima igrao tu veliku i ozbiljnu ligu. Bilo je krajnje zabavno, puno putovanja uglavnom vozom ka Sloveniji. Ozbiljno smo se nosili sa njima, nije postojala velika razlika u kvalitetu što znači da Janezi nisu bili dominantni. Moja generacija je imala toliko dobrih igrača, bili smo spremni, potkovani znanjem, uvek srčani i borbeni. U nedostatku te lige kasnije smo igrali sa Mađarima, Bugarima, Rumunima, a kad se situacija smirila, naravno, pridružili su se i Slovenci i Hrvati. Nije bilo lako kad sam iz Zvezde prešao u Partizan, bivši saigrači me nisu štedeli, ali to hokej, sve je to normalno – priseća se Saša.

Svako vreme ima svoj hokej. Iz generacije u generaciju menja se način igranja, Saša je svedok da se ovaj sport postaje sve bolji.

- Nekad je igra bila sporija i sa mnogo više kontakta, danas je sve ubrzano, ali je igra telom dosta pooštrena. Naravno, današnji hokej je veoma atraktivan. Ljubitelj sam Kontinentalne lige, često kažem „kakvi umetnici” dok gledam njihove utakmice.

Jednom hokej u krvi, zauvek!. Saša je i danas aktivan, igra u ligi veterana, druži se i ratuje na ledu sa prijateljima koji su obeležili njegov život i karijeru.

- Divan je to osećaj, verujte. Toliko ispunjava dušu. Vraća pozitivne emocije, stvara neku energiju… Hokeja nikad dosta. Igramo turnire, družimo se, putujemo, jednostavno je srce prepuno… I dok mogu biću na ledu.

Naravno, srce se prepuni emocijama kad ste na ledu rame uz rame sa sinom.

- Neopisivo… ponos, sreća, hvale ga moji drugari, „dobar je Vuk”, to sve prija. Tako da se nalazim negde između mog oca i sina. Sva ta ulaganja, vreme koje mu je posvećeno, kasni treninzi, skupa oprema, sve to počinje da ima smisla kad dođu utakmice. Igrao je u juniorskoj selekciji Zvezde, sada je dorastao do prve ekipe koja se takmiči u Regionalnom IHL šampionatu i kida mi živce. Izgleda da je teže biti otac nego igrač. Odigrali smo zajedno samo jednu utakmicu u istoj ekipi. Šta da vam kažem, osećaj je divan, neka vrsta neviđenog ponosa. Nedostajao nam je samo još moj otac pa da uđemo u neku vrstu istorije. Vuk je zaigrao za reprezentaciju.

I na kraju ove priče, ono što je možda i najvažnije, ne samo u sportu već i u životu, uvek se mora dalje, nema odustajanja.

- Hokej je poseban sport, pružio mi je toliko toga lepog, prijateljstva za ceo život. Čovek uvek sa ponosom može reći da je hokejaš. Idemo dalje, ja kao otac, Vuk kao sin, borimo se. Nisu laki dani za hokej, treba puno pomoći, podrške, zahteva dosta novca za putovanja i opremu, ali nema odustajanja! Neverovatno koliki ponos i zadovoljstvo osećam kad gledam Vuka kako igra. Odlična sezona u IHL šampionatu, nedostajalo je samo malo sreće pa da se Zvezda nađe u finalu.

- Poslednje dve sezone su mi donele mnogobrojna iskustva. Od prvih mečeva u reprezentaciji Srbije do 20 godina kao i igre u seniorskom timu Zvezde. Imao sam tu čast da predstavljam svoju državu na Svetskom prvenstvu u Poljskoj i to je za mene magično iskustvo. Bio sam najmlađi u reprezentaciji i nadam se da sam tu vrstu odgovornosti dostojno ispunio. Bio sam čak i asistent. Osvojili smo bronzu iako smo žarko želeli zlato. Na drugom Mundijalu u Islandu bio sam kapiten. To mi je definitivno najdraže takmičenje jer smo u ekipi imali neverovatnu slogu. Na žalost nismo stigli do trona - objašnjava 19. godišnji Vuk.

Stigao je i novi trofej u prebogatu riznicu porodice Kravljanac.

- Da, moja prva titula šampiona Srbije. Veoma mi je drago što sam je osvojio sa ovom ekipom koja je bila neviđeno uporna i složna tokom čitave sezone. Sada nam sledi malo odmora od leda, a potom počinju pripreme za narednu sezonu. Želim da ostvarimo što veći uspeh u IHL karavanu, da osvojimo titulu zašto da ne. Tu su i velika iskušenja u Kontinentalnom kupu. Samo da nam je što više leda – istakao je Vuk Kravljanac.

I kako to biva… Od dede, ostane sinu, pa unuku… Priči ove hokejaške porodice Kravljanac biće da nema kraja. Gotovo je sigurno da će neki novi klinac iz ove porodice protutnji ledenim pločama u ime tradicije. Ledena prašina nikad ne pada daleko od jastuka na kome se sanja…