Аврамовић: Имамо право да сањамо и нико нам то неће одузети

Нису то били лаки дани. Чак и сада, када је све прошло и када је то само сећање, није лако причати о томе. Али, на лицу Алексе Аврамовића читао се јасан мир док је говорио о тих шест месеци паузе. О томе како је од прегледа до прегледа бројао дане. Како је често морао све испочетка. Иако је мислио да је са одбројавањем завршио.

И тако – све док заиста није завршио. И док није поново постао играч који мења енергију на терену, који гура Партизан ка победама.

Мир! Јер – знао је да ће доћи тренутак када ће све бити овако како сада јесте.

- Наравно да сам знао – рекао је одлучним тон. И даље скроз миран.

Јер...

- Знао сам Партизанов систем, знао сам Жељков систем, да су навијачи ту и да ће те увек бодрити. И када буде добро и када буде било лоше, они ће ти пружати подршку. Само треба да дајеш сто посто себе. То код мене никада није било упитно.

Тако да...

- Знао сам да ће се вратити све кад тад. И ево... Богу хвала, у добром периоду је дошла и добра форма.

Застао је, јер није све ипак ишло лагано.

- Мало је било проблема у том периоду адаптације, када сам се тек вратио. Али сада играм у својој препознатљивој форми. Тако да, супер се осећам.

Али – где човек пронађе снагу у таквим тренуцима какве је у другој половини прошле године проживео? И то први пут у каријери их доживео. Аврамовић каже...

- Свако тражи у неким својим стварима. Мене је конкретно вера у Бога вратила на прави пут. Одувек сам веровао и вероваћу још више.

Зато је пред ускршње празнике био помало помешаних осећања.

- Искрено, било ми је жао што смо играли против Панатинаикоса на Велики петак. Јер је то најтужнији дан у целокупном хришћанском свету. Тешко је ускладити радовање и ту неку тугу и жалост са верске стране. Али, опет, направили смо један од највећих успеха у новијој историји Партизана. Клуб доста дуго није играо Евролигу, а ево у првој сезони по повратку смо дошли до Топ 8. Имамо право да сањамо и нико нам то неће одузети.

Док је био повређен, а посебно када је екипа била на путовањима, Аврамовић је користио време које је неочекивано добио како би обишао и манастире. Посебно је један на њега оставио утисак.

- Хиландар! Сада сам био први пут тамо и одушевио сам се. Тај мир светиње која је опстала толики број година, проживела успоне и падове. Место где заборавиш свакодневни живот. Не могу ни да опишем колико је то леп осећај.

Каже – није га повреда „преобразила“. Одувек је био верник.

- Од кад знам за себе... Тако те родитељи васпитају. Моја породица је верујућа. Искрено, у томе налазим снагу и мир.

Зато му не пада лако ни то што ће ускршње празнике провести далеко од куће – Партизан у понедељак гостује у Задру.

- Тешка утакмица која мора да се победи. У АБА лиги су нам остале две доста тешке утакмице. Можда и најтеже гостовање, Будућности у Подгорици. Партизан где год да дође, увек је пуна хала. Свакоме је жеља да се такмичи против најбољих.

Тако да...

- Нема времена за било какво друго размишљање, мада ми је искрено жао што нећу провести Ускрс у Чачку, са породицом. То је најсрећнији дан у хришћанском свету. Тог дана ташта спрема јагњетину, мама прасетину... Кад буде та комбинација, холестерол оде на 200, али буде лепо – узвратио је Аврамовић уз осмех.

Тако је изгледао његов повратак на терен, после те вишемесечне паузе. Али, кад се сад осврне на свој целокупан пут, како му то изгледа, питамо. Да ли је ишло брже или спорије него што је очекивао? Да ли га је тај пут довео тамо где је желео да буде? Аврамовић каже...

- Довео ме сигурно тамо где сам желео да будем. И на том путу нисам прескакао лествице. Ишао сам корак по корак. Можда споро, али доследно и подигнуте главе. Од наше Б лиге, преко КЛС, италијанског и шпанског првенства до сада Партизана и Евролиге. Како је сам ја растао као играч, тако је растао и ранг кошарке у коме се налазим. Сада је то Евролига, и стварно мислим да сам својим радом, уз све људе који су у том процесу били уз мене, који су и даље ту и који ће ту и остати, заслужио да будем ту.

И зато...

- Захвалност и свима њима.

У кошаркашкој јавности иде и шаљива прича како је повратком Алексе Аврамовића Партизан почео да игра добро, јер он „апсорбује“ сав „бес“ Жељка Обрадовића. Због тог чувеног „Алексааа“, остали су сада потпуно „растерећени“.

- Купим то, као неки „сунђер“ – рекао је Аврамовић, не престајући да се смеје.

Шалу на страну...

- Не морате да слушате начин на који вам то говори, Жељко увек само и искључиво жели да вам помогне и да од сваког од нас направи бољег играча. И никада не одустаје од свог играча. То када знате, све много лакше иде.

Када је схватио да Обрадовић од њега неће одустати, питамо.

- Знао сам то од првог дана, зато што је инсистирао на мом доласку – каже Аврамовић.

Застао је, као да је тражио праве речи...

- И кроз периоде када сам стварно лоше играо и када, можда због партија које сам пружао нисам ни заслужио да будем толико на терену, он ме је трпео и истрпео. Онда сам и њему и Партизану донео неке велике победе. О његовом кошаркашком знању уопште нема потребе ни причати.

Можда бисмо могли мало о том загрљају после утакмице у Монаку...

- А то је био доста емотивни тренутак. Падне ти камен са срца, после 33 кола, великих победа, али и неких несрећно изгубљених утакмица. Неке смо „унапред“ добили, па несрећно изгубили. На неке смо отишли „онако“, а победили.

У сваком случају...

- Када сам долазио у Партизан знао сам какав ће то бити процес и какав ћу бити играч. Од тренутка када сам потписао, па до овог нашег разговора ја сам много бољи играч.

У ком сегменту највише, питамо...

- Највише у тим плејмејкерским стварима. Не „дивљам“ као пре, у смислу да сам раније узимао велики број шутева, некада чак и нерезонских. Сада за то није тренутак.

Даље...

- Одбрану сам поправио много од тренутка када сам дошао у Партизан. Стварно мислим да играм доста и чистије и конкретније. Како индивидуалну, тако и тимску. Шут ми је такође бољи. Посебно селекција шута. Опет, када играте плејмејкера, учите целу каријеру. Осећам да још има простора за напредак. А биће и времена.

Кад је већ отворио тему позиције на којој игра – кроз каријеру није био плејмејкер. Каже – одговара му.

- У млађим селекцијама сам био плејмејкер, све до сениорске сезоне у Борцу. После тога сам у Италији и Шпанији био „двојка“, сада ме Жељко вратио на позицију „један”. Мада, комбинујемо се, допуњавамо, шта је у којој прилици потребно.

Сада игра најбољу кошарку у каријери, и то на највишем нивоу. Али, занимало нас је, да ли има нешто што би урадио другачије?

- Не бих! Све бих опет исто. У сваку одлуку коју сам до сада донео у животу сам убацио целог себе. Уосталом, да нисам правио потезе које сам правио, не бих сада био на овом месту. У правом тренутку сам бирао да идем у иностранство, у правом тренутку сам се вратио у Србију да сарађујем са Жељком и да играм за Партизан. Сувишно је причати о томе колики је Партизан.

И колико је велики притисак играти за Партизан.

- Ту резултат мора да се направи, а то значи да морају да се побеђују велике утакмице. Ми смо доста великих утакмица ове сезоне добили, а још много великих утакмица је испред нас – поручио је Алекса Аврамовић.