Жарко Лазетић - Ко штрчи, тај се и мучи!

ТСЦ ужурбано и ауторитативно граби ка статусу вицешампиона, неимар бачкотополске лоптачке магичности и невероватности Жарко Лазетић ка најдубљем урезивању у клупске анале с препоруком и за најтренера 2023.

А... тад, што би рекао гласовити Цане Партибрејкерс - ко штрчи, тај се и мучи!

- Таман тако... Сезона јесте историјска, иако нисмо били пројектовани за другу позицију и самостално одлучивање о сопственој судбини у плеј-офу. Што је очевидна заслуга сјајне организације клупских структура, изузетних играча и стручног штаба. Издвајамо се и инфраструктурно и, збиља, уживање је радити у ТСЦ-у.

И поред тога што није клуб с највећим буџетом, најплаћенијим играчима, армијом навијача.

А, то већ мултипликује изакулисна саплитања.

- Није лако бити у врху српског фудбала, кад јесте многе ствари излазе из такмичарског оквира. Чешће него би „требало”, тад кажем шта имам да бих заштитио екипу. Момци феноменално тренирају, професионално односе према обавезама и кад у свлачионици видим тридесетпетогодишњака да плаче због нанете неправде не могу да останем имун и правим луд!   

Као, рецимо, у претпрошлом колу после ремија с Војводином. 

- Емоције су учиниле своје, као и многи изненађујући детаљи. Велики су улози у игри, наш председник троши сопствене новце и  фудбалски људи знају због чега сам реаговао страствено.

И, појашњење...

- Ниједан клуб у дуелу с нама није био оштећен, а да је доказано. Насупрот томе, неколико судија је кажњено због грешака на нашу штету. Попут поништеног пенала у Новом Пазару, несвираног над Ратковим у дуелу с Партизаном, изостале реакције ВАР судија у вези с црвеним картоном Канге... Много је материјала за сумњу у нечастиве радње, а тад нисмо равноправан такмац. 

Никад није кудио суђење, тврди. Само скретао пажњу.

- Откад арбитре делегира Дејан Филиповић, делење правде је много боље него пре две-три сезоне кад смо имали чувену „седморицу величанствених”! Опет, не значи и да је данас савршено.  

Изненадио је тад јавност, гледано са стране - делује сталожено и тешко наљутиво.

- Оптичка варка ха, ха... Нисам од такве феле, зато се и трудим да будем миран и прибран. Понекад додуше попустим и планем, неретко будем прек и гласан. Играчи капирају да је за њихово добро, за клуб. Шта ћу кад волим да побеђујем – громко се насмејао, опет.  

Умало није искочио из фотеље, утисак је, и из сопствене коже након питања о (не)могућности контролисања емотивних нагона.

- Само животиње не могу да каналишу осећања и спутају реакције!

Потпитање: намера није била фаунаста, намах се наметнуло и смерно извадило кестење из ватре.  

- Човек сам од јавног посла, веровали или не, никад у играчкој и у тренерској каријери нисам добио црвени картон. Никад скривао добре и лоше емоције, без обзира на евентуалне последице. Радујем се сваком добром потезу играча, нервозно гестикулирам погрешном, скачем и трчим кад постигнемо гол; стопроцентно дајем послу, вехементно борим за свој тим. Волео бих да не морам, али овде смо где јесмо и... то је то.  

Дијалошку тензију је донекле релаксирала констатација да на овом поднебљу самосвојни и мислећи тренери најчешће нису пожељни, тек од пенушавог темперамента.

- Да, знам... Али, ово сам ја – мужевним тоном уверава.- Мени није циљ да се допаднем широким јавним масама већ помогнем играчима да напредују, буду бољи и побеђују. Једнима сам симпатичан, претпостављам. Другима нисам и на то не могу да утичем, нит` се трудим. Битно је да јесам ближњима...   

Еснафска упорност се донекле исплатила, након тврдње да речено није ваљана препорука за дуго егзистирање у овдашњем фудбалу.

- Можда... показаће време. Сматрам да сам управо због малопре реченог годину и по провео у Металцу, засад истоветно у ТСЦ-у. Што засигурно није случајност, изванредно у Металцу сарађивао с феноменалним људима Драгољубом Вукадиновићем и Бојаном Леонтијевићем. Сад с председником Јаношом Жемберијем и директором Саболчом Палађијем. Господа, нема шта.

И још нешто:

- Мене су одабрали након детаљне презентације игре и нарастајућих амбиција, не и довели што слепо слушам шта други кажу и повијам.

И, не памти се на овим просторима, платили големо обештећење Металцу. Да буде раритетније: уговор зимус продужили на две и по године!   

Сикну и на помен злурадих коментара, као њему је лако кад има утицајног брата у ФС Србије.

- Навикао сам... још у играчким данима. Никола, кад сам започео тренерску каријеру, везе није имао с фудбалом. Такође и кад сам преузео Металац. Толико о томе... Само, немојте мислити да се у овој феноменалној сезони мени није дрмало и климало. И, не сумњајте у моју смену кад буду изостали позитивни резултати. Добро је тренутно, не ваља што је преостало седам кола и у две-три утакмице све би могло да се окрене наглавачке! Знам и ако бисмо првенство окончали на четвртој позицији, што је на почетку сезоне било ваааууу, врцало би од незадовољства. 

Разлог не зна, али има благи осећај да појединима сметају његови све запаженији резултати.

- Лебди то, негде... сигурно. Зашто? Ко би то знао!? Хлеб исти једемо... Не знам, збиља. Мене радују успеси колега, често хвалим садржајну игру и достигнућа њихових екипа. Поготово кад су боље пласиране, тад додатно мотивишу да победим и престигнем. С Металцем, разумљиво, нисам могао да будем други на табели, сад вероватно са ТСЦ-ом – шампион. Све је дакле релативно, сви бисмо желели да смо у најбољем клубу и побеђујемо сваку утакмицу. Али... није реално.

Потврђујемо примећеност његових хвалоспева сапатницима по клупи нарочито у најави међусобног дуела, успут тумачимо као лековиту облогу и тактичку фолушку. Погрешно! Толико да је симпатично лице елоквентна нам саговорника у трену попримило земљану боју и увредљив израз.

- Нико није наиван, а било би и лицемерно. Величам искључиво екипе мени допадљиве, стога и тренере. Кућно васпитање, затим спортска култура, поштовање противника и непредвидивост дешавања на терену не дозвољавају уобичајене реплике „бољи смо, победићемо”. Људи то изјављују, ја никад! Потоње не дозвољавам и играчима, чак и кад играмо с последњепласираним.

Овлаш и некако увежбано је угризао доњу усну, чинило се, како би добио на времену и појачао значај софистицираних речи.

- И... није баш да пречесто ласкам колегама. Највише сам величао Дејана Јоксимовића из Радничког 1923, момке из Вождовца (Никола Пуача и Марко Савић оп.а). Феноменалан посао раде с минималним буџетом, прелиминарни део првенства окончали на седмом месту са исто толико „бонуса”! И, шта да кажем? Да ћутим, будем љубоморан?! `Ајте, молим вас...