Žarko Lazetić - Ko štrči, taj se i muči!

TSC užurbano i autoritativno grabi ka statusu vicešampiona, neimar bačkotopolske loptačke magičnosti i neverovatnosti Žarko Lazetić ka najdubljem urezivanju u klupske anale s preporukom i za najtrenera 2023.

A... tad, što bi rekao glasoviti Cane Partibrejkers - ko štrči, taj se i muči!

- Taman tako... Sezona jeste istorijska, iako nismo bili projektovani za drugu poziciju i samostalno odlučivanje o sopstvenoj sudbini u plej-ofu. Što je očevidna zasluga sjajne organizacije klupskih struktura, izuzetnih igrača i stručnog štaba. Izdvajamo se i infrastrukturno i, zbilja, uživanje je raditi u TSC-u.

I pored toga što nije klub s najvećim budžetom, najplaćenijim igračima, armijom navijača.

A, to već multiplikuje izakulisna saplitanja.

- Nije lako biti u vrhu srpskog fudbala, kad jeste mnoge stvari izlaze iz takmičarskog okvira. Češće nego bi „trebalo”, tad kažem šta imam da bih zaštitio ekipu. Momci fenomenalno treniraju, profesionalno odnose prema obavezama i kad u svlačionici vidim tridesetpetogodišnjaka da plače zbog nanete nepravde ne mogu da ostanem imun i pravim lud!   

Kao, recimo, u pretprošlom kolu posle remija s Vojvodinom. 

- Emocije su učinile svoje, kao i mnogi iznenađujući detalji. Veliki su ulozi u igri, naš predsednik troši sopstvene novce i  fudbalski ljudi znaju zbog čega sam reagovao strastveno.

I, pojašnjenje...

- Nijedan klub u duelu s nama nije bio oštećen, a da je dokazano. Nasuprot tome, nekoliko sudija je kažnjeno zbog grešaka na našu štetu. Poput poništenog penala u Novom Pazaru, nesviranog nad Ratkovim u duelu s Partizanom, izostale reakcije VAR sudija u vezi s crvenim kartonom Kange... Mnogo je materijala za sumnju u nečastive radnje, a tad nismo ravnopravan takmac. 

Nikad nije kudio suđenje, tvrdi. Samo skretao pažnju.

- Otkad arbitre delegira Dejan Filipović, delenje pravde je mnogo bolje nego pre dve-tri sezone kad smo imali čuvenu „sedmoricu veličanstvenih”! Opet, ne znači i da je danas savršeno.  

Iznenadio je tad javnost, gledano sa strane - deluje staloženo i teško naljutivo.

- Optička varka ha, ha... Nisam od takve fele, zato se i trudim da budem miran i pribran. Ponekad doduše popustim i planem, neretko budem prek i glasan. Igrači kapiraju da je za njihovo dobro, za klub. Šta ću kad volim da pobeđujem – gromko se nasmejao, opet.  

Umalo nije iskočio iz fotelje, utisak je, i iz sopstvene kože nakon pitanja o (ne)mogućnosti kontrolisanja emotivnih nagona.

- Samo životinje ne mogu da kanališu osećanja i sputaju reakcije!

Potpitanje: namera nije bila faunasta, namah se nametnulo i smerno izvadilo kestenje iz vatre.  

- Čovek sam od javnog posla, verovali ili ne, nikad u igračkoj i u trenerskoj karijeri nisam dobio crveni karton. Nikad skrivao dobre i loše emocije, bez obzira na eventualne posledice. Radujem se svakom dobrom potezu igrača, nervozno gestikuliram pogrešnom, skačem i trčim kad postignemo gol; stoprocentno dajem poslu, vehementno borim za svoj tim. Voleo bih da ne moram, ali ovde smo gde jesmo i... to je to.  

Dijalošku tenziju je donekle relaksirala konstatacija da na ovom podneblju samosvojni i misleći treneri najčešće nisu poželjni, tek od penušavog temperamenta.

- Da, znam... Ali, ovo sam ja – muževnim tonom uverava.- Meni nije cilj da se dopadnem širokim javnim masama već pomognem igračima da napreduju, budu bolji i pobeđuju. Jednima sam simpatičan, pretpostavljam. Drugima nisam i na to ne mogu da utičem, nit` se trudim. Bitno je da jesam bližnjima...   

Esnafska upornost se donekle isplatila, nakon tvrdnje da rečeno nije valjana preporuka za dugo egzistiranje u ovdašnjem fudbalu.

- Možda... pokazaće vreme. Smatram da sam upravo zbog malopre rečenog godinu i po proveo u Metalcu, zasad istovetno u TSC-u. Što zasigurno nije slučajnost, izvanredno u Metalcu sarađivao s fenomenalnim ljudima Dragoljubom Vukadinovićem i Bojanom Leontijevićem. Sad s predsednikom Janošom Žemberijem i direktorom Sabolčom Palađijem. Gospoda, nema šta.

I još nešto:

- Mene su odabrali nakon detaljne prezentacije igre i narastajućih ambicija, ne i doveli što slepo slušam šta drugi kažu i povijam.

I, ne pamti se na ovim prostorima, platili golemo obeštećenje Metalcu. Da bude raritetnije: ugovor zimus produžili na dve i po godine!   

Siknu i na pomen zluradih komentara, kao njemu je lako kad ima uticajnog brata u FS Srbije.

- Navikao sam... još u igračkim danima. Nikola, kad sam započeo trenersku karijeru, veze nije imao s fudbalom. Takođe i kad sam preuzeo Metalac. Toliko o tome... Samo, nemojte misliti da se u ovoj fenomenalnoj sezoni meni nije drmalo i klimalo. I, ne sumnjajte u moju smenu kad budu izostali pozitivni rezultati. Dobro je trenutno, ne valja što je preostalo sedam kola i u dve-tri utakmice sve bi moglo da se okrene naglavačke! Znam i ako bismo prvenstvo okončali na četvrtoj poziciji, što je na početku sezone bilo vaaauuu, vrcalo bi od nezadovoljstva. 

Razlog ne zna, ali ima blagi osećaj da pojedinima smetaju njegovi sve zapaženiji rezultati.

- Lebdi to, negde... sigurno. Zašto? Ko bi to znao!? Hleb isti jedemo... Ne znam, zbilja. Mene raduju uspesi kolega, često hvalim sadržajnu igru i dostignuća njihovih ekipa. Pogotovo kad su bolje plasirane, tad dodatno motivišu da pobedim i prestignem. S Metalcem, razumljivo, nisam mogao da budem drugi na tabeli, sad verovatno sa TSC-om – šampion. Sve je dakle relativno, svi bismo želeli da smo u najboljem klubu i pobeđujemo svaku utakmicu. Ali... nije realno.

Potvrđujemo primećenost njegovih hvalospeva sapatnicima po klupi naročito u najavi međusobnog duela, usput tumačimo kao lekovitu oblogu i taktičku folušku. Pogrešno! Toliko da je simpatično lice elokventna nam sagovornika u trenu poprimilo zemljanu boju i uvredljiv izraz.

- Niko nije naivan, a bilo bi i licemerno. Veličam isključivo ekipe meni dopadljive, stoga i trenere. Kućno vaspitanje, zatim sportska kultura, poštovanje protivnika i nepredvidivost dešavanja na terenu ne dozvoljavaju uobičajene replike „bolji smo, pobedićemo”. Ljudi to izjavljuju, ja nikad! Potonje ne dozvoljavam i igračima, čak i kad igramo s poslednjeplasiranim.

Ovlaš i nekako uvežbano je ugrizao donju usnu, činilo se, kako bi dobio na vremenu i pojačao značaj sofisticiranih reči.

- I... nije baš da prečesto laskam kolegama. Najviše sam veličao Dejana Joksimovića iz Radničkog 1923, momke iz Voždovca (Nikola Puača i Marko Savić op.a). Fenomenalan posao rade s minimalnim budžetom, preliminarni deo prvenstva okončali na sedmom mestu sa isto toliko „bonusa”! I, šta da kažem? Da ćutim, budem ljubomoran?! `Ajte, molim vas...