Сви су говорили да је постављање Жељка Обрадовића самоубиство

На данашњи дан пре 1992. године црно-бели су кошем Ђорђевића славили у Истанбулу. Из архиве Журнала подсећамо вас на текст новинарског доајена Зорана Петровића поводом 20 година од освајања титуле првака Европе, који је те сезоне свакодневно пратио дешавања у Партизану:

Мало људи зна да је Ранко Жеравица „крив” што је Жељко Обрадовић те године постао тренер Партизана. Жеравици је понуђено кормило црно-белих, али је он одбио. Онда је Драган Кићановић одлучио да позове Жељка. Сећам се, то се десило по доласку репрезентације са припрема у Поречу, на аеродрому који се тада се није звао Никола Тесла већ само Сурчин. После разговора са Кићановићем, Обрадовић се окренуо, отишао до Дуде и рекао му да је добио понуду да буде тренер Партизана.

Обрадовић је увек био вођа, то је и Дуда схватио и увек када се решавало он му је био вођа на терену. То су знали и у Партизану. Он је био рођен да буде тренер. А, то је била и његова унутрашња жеља. Уосталом, имао је и велику помоћ од професора Александра Николића. То је био мудар, свестан потез Партизана. Жељко је Профу слушао отворених уста. Уз њега су стасавали и Жељко и Партизан. Сви су у Профу имали велико поверење, радили су жестоко. Како сада ради Жељко, тако је радио и на почетку.

Сви су говорили да постављање Жељка није био лудо храбар потез Партизана, већ самоубиство. Али, како је време одмицало, тако се све окретало ка успеху. Нико више није причао о наивцу или дебитанту, да би се на крају догодила та експлозија у Истанбулу. То су били први кораци Обрадовића који је већ следеће године исти успех поновио са Хувентудом, а данас је најтрофејнији европски тренер. Нема клуба у коме је он радио, а да није нешто освојио, Партизан, Хувентуд, Реал, Бенетон, Панатинаикос… Има ли краја?

Партизан је био млад, компактан, жељан успеха и невероватно храбар тим. Било је ту велике дозе ината, санкције, стална путовања и веома јаки противници. Ишло се корак по корак, општа жеља је била да играју боље, да оду што даље. Али, није било реално да ће стићи до финала, а најмање да га освоје.

Црно-бели су непланирано стигли у те велике воде. Перјанице су били Предраг Даниловић и Александар Ђорђевић, али они су имали сјајне саиграче, да не кажем помоћнике. Ко год је био у постави или улазио са клупе, компактност екипе се није нарушавала.

Тешко је сада описати оно време. Једноставано су пленили, блистали, борили се херојски, до последњег даха.

Даниловић је био страх и трепет, а оно што се десило две секунде пре краја у Истанбулу, то је обележило Ђорђевића. Постао је играча који на тај начин побеђује. Увек у исто време, са истог места и увек тројка. А то су многи осетили непосредно после тога. Рецимо Хрватска на Европском првенству у Барселони.

Ту је сазревао Жељко Ребрача. Центар „штапић” који није имао килажу ни да издржи трчање, а не да скаче и да се бије са оним центрима. Па Драгутиновић, Накић који је био њихово тајно оружје. Оно што је сада Душан Кецман, то је тада био Накић.

Наша кошарка је направила много чуда, али тај Партизан је био посебан. Лако је избројати колико је утакмица тада одиграно, али не треба заборавити да је Партизан једини тим који није имао странаца, већ тада су сви имали по двојицу, а посебно не треба заборавити да је Партизан на кров Европе стигао са једном једином утакмицом одиграном у Београду, против Кнора у четвртфиналу.

Колики је то минус, у таквој конкуренцији, не треба никоме објашњавати. И то се дешава једном у сто година. Партизану у време санкција…