Svi su govorili da je postavljanje Željka Obradovića samoubistvo

Na današnji dan pre 1992. godine crno-beli su košem Đorđevića slavili u Istanbulu. Iz arhive Žurnala podsećamo vas na tekst novinarskog doajena Zorana Petrovića povodom 20 godina od osvajanja titule prvaka Evrope, koji je te sezone svakodnevno pratio dešavanja u Partizanu:

Malo ljudi zna da je Ranko Žeravica „kriv” što je Željko Obradović te godine postao trener Partizana. Žeravici je ponuđeno kormilo crno-belih, ali je on odbio. Onda je Dragan Kićanović odlučio da pozove Željka. Sećam se, to se desilo po dolasku reprezentacije sa priprema u Poreču, na aerodromu koji se tada se nije zvao Nikola Tesla već samo Surčin. Posle razgovora sa Kićanovićem, Obradović se okrenuo, otišao do Dude i rekao mu da je dobio ponudu da bude trener Partizana.

Obradović je uvek bio vođa, to je i Duda shvatio i uvek kada se rešavalo on mu je bio vođa na terenu. To su znali i u Partizanu. On je bio rođen da bude trener. A, to je bila i njegova unutrašnja želja. Uostalom, imao je i veliku pomoć od profesora Aleksandra Nikolića. To je bio mudar, svestan potez Partizana. Željko je Profu slušao otvorenih usta. Uz njega su stasavali i Željko i Partizan. Svi su u Profu imali veliko poverenje, radili su žestoko. Kako sada radi Željko, tako je radio i na početku.

Svi su govorili da postavljanje Željka nije bio ludo hrabar potez Partizana, već samoubistvo. Ali, kako je vreme odmicalo, tako se sve okretalo ka uspehu. Niko više nije pričao o naivcu ili debitantu, da bi se na kraju dogodila ta eksplozija u Istanbulu. To su bili prvi koraci Obradovića koji je već sledeće godine isti uspeh ponovio sa Huventudom, a danas je najtrofejniji evropski trener. Nema kluba u kome je on radio, a da nije nešto osvojio, Partizan, Huventud, Real, Beneton, Panatinaikos… Ima li kraja?

Partizan je bio mlad, kompaktan, željan uspeha i neverovatno hrabar tim. Bilo je tu velike doze inata, sankcije, stalna putovanja i veoma jaki protivnici. Išlo se korak po korak, opšta želja je bila da igraju bolje, da odu što dalje. Ali, nije bilo realno da će stići do finala, a najmanje da ga osvoje.

Crno-beli su neplanirano stigli u te velike vode. Perjanice su bili Predrag Danilović i Aleksandar Đorđević, ali oni su imali sjajne saigrače, da ne kažem pomoćnike. Ko god je bio u postavi ili ulazio sa klupe, kompaktnost ekipe se nije narušavala.

Teško je sada opisati ono vreme. Jednostavano su plenili, blistali, borili se herojski, do poslednjeg daha.

Danilović je bio strah i trepet, a ono što se desilo dve sekunde pre kraja u Istanbulu, to je obeležilo Đorđevića. Postao je igrača koji na taj način pobeđuje. Uvek u isto vreme, sa istog mesta i uvek trojka. A to su mnogi osetili neposredno posle toga. Recimo Hrvatska na Evropskom prvenstvu u Barseloni.

Tu je sazrevao Željko Rebrača. Centar „štapić” koji nije imao kilažu ni da izdrži trčanje, a ne da skače i da se bije sa onim centrima. Pa Dragutinović, Nakić koji je bio njihovo tajno oružje. Ono što je sada Dušan Kecman, to je tada bio Nakić.

Naša košarka je napravila mnogo čuda, ali taj Partizan je bio poseban. Lako je izbrojati koliko je utakmica tada odigrano, ali ne treba zaboraviti da je Partizan jedini tim koji nije imao stranaca, već tada su svi imali po dvojicu, a posebno ne treba zaboraviti da je Partizan na krov Evrope stigao sa jednom jedinom utakmicom odigranom u Beogradu, protiv Knora u četvrtfinalu.

Koliki je to minus, u takvoj konkurenciji, ne treba nikome objašnjavati. I to se dešava jednom u sto godina. Partizanu u vreme sankcija…