ЕКСКЛУЗИВНО – Синиша Мали: Живот је маратон у ком је сваки циљ достижан

Спорт је егзактан, у њему резултат све говори. Синиша Мали један је од 11 Срба који су истрчали шест највећих светских маратона - Лондон, Бостон, Њујорк, Чикаго, Берлин и Токио. Податак који нас је мотивисао да, пет година после атинскe „премијере” и гостовања у Журналу, замолимо за интервју потпредседника Владе Републике Србије и министра финансија, једног од најбитнијих сектора у свим владама планете.

Урамљена медаља „шест мејџор маратона” на столу у канцеларији правила је противтежу бројним извештајима, анализама и предлозима. Слика одличја наспрам папира у пуној мери је одсликавала да трчање осим изазова, министру представља и отклон од свакодневних обавеза, одушак за избацивање негативне енергије која је неминовно у директној пропорцији са стресом и притиском.

Више од чињенице да се сврстао у кућу славних Абот маратонаца (www.worldmarathonmajors.com/six-star/hall-of-fame), подвиг Синише Малог чини већим то што је одлуку да почне да трчи донео почетком 2017. године, а први велики маратон истрчао 2018. у подножју Акропоља. Од тада до данас истрчао их је укупно 12.

- Тачно се сећам првог тренинга који сам имао 21. јануара 2017. у Хајд парку. Хтео сам душу да испустим. Имамо и слику на којој смо Дарко Хабуш, професор Бошковић и ја - рекао је Синиша Мали на почетку разговора за Спортски журнал, који је у претходних пет година нанизао укупно 12 маратонских трка.

Тада сте рекли да вам је циљ за за 2018. био да истрчите један маратон. Како из ове перспективе оцењујете домет који сте остварили?

- Нисам био сигуран да ли ћу испунити тај циљ, али као и све у животу - кад сте упорни и не предајете се циљеве успевате да испуните, ма колико у неком тренутку изгледали велики или недостижни. Поносан сам на себе и своје окружење које ми је омогућило да тај циљ испуним. Сами сте рекли, само нас 11 је успело да истрчи тих шест великих. Ограничавајући фактор ми је био посао којим се бавим, јер нема много флексибилности ни кад су припреме у питању, ни за путовања. Али некако сам успео да спојим лепо са корисним и да то све одрадим.

Посао којим се бавите је изузетно одговоран, самим тим и стресан. Колико вам трчање и маратони помажу не само као елиминатор стреса, већ и за максималну концентрацију током, у већини случајева маратонских, радних дана?

- Мени је спорт, односно у овом тренутку трчање антистрес терапија за све проблеме и нервозе са којима се суочавам у послу. У томе сам нашао себе, како бих још боље и ефикасније радио посао. Неко има неке друге вентиле, мени је трчање. Уз све папире, обавезе, састанке и притиске са којима се суочавате можете да издвојите време, кад одете на Аду или у Кошутњак и истрчите два круга, растеретите главу и свежији се вратите обавезама.

Какве вас успомене вежу за шест највећих светских трка?

- Маратон, спорт и свако такмичење је првенствено борба против себе, тек онда борба против других. По мени маратон је посебан, јер никад не гледате како неко други трчи, већ да победите себе. Тренутак кад након 42 километра, након четири сата трчања пређете циљну линију је непоновљив и изузетно вредан. Невероватан је тај моменат успеха, кад остварите нешто што је мало ко успео или кад сте након дугих, напорних тренинга и одрицања урадили нешто наизглед недостижно. Иако вас на сваком километру трке боле ноге, колена, стопала и зглобови, иако у глави размишљате да одустанете 10, 20, 30 пута, кад то издржите и дођете до циља, онда је то огроман успех. Поготово кад истрчите свих шест великих маратона, оних о којима људи који трче сањају и желе да их заврше. Превасходно је ствар главе, упорности и тога да се никад не предајем шта год да је у питању. Ако сам већ зацртао циљ, учинићу све да га уз сва ограничење и препреке на крају и остварим. Драго ми је што сам један од 11 Срба који су то успели да ураде. Надам се да ће мој пример послужити другима да покушају да уз свакодневни живот, обавезе и стрес нађу начин да се једноставно опусте и рад учине лакшим бавећи се било којом врстом спорта.

Који вам је од шест „звезданих” маратона био најтежи?

- Берлин. Не само што ми је био први велики, већ што сам сам због обавеза касно дошао, вече пре трке. Умор и тај „цајтнот” учинили су га тежим. Некоме је Бостон најтежи с обзиром да је брдовит, стаза иде горе-доле, али тај маратон је био прошле године после избора. Осећао сам се опуштено и лепо сам истрчао. Кад говоримо о самој стази из неког разлога најтежи ми је био њујоршки. Изузетно је изазован поготово кад се приближавате Централном парку, ту пред крај је узбрдица која ми је била веома тешка, с обзиром да јој претходи шест или седам мостова које прелазите. Идете узбрдо, па низбрдо и признајем да ми у том тренутку није пријало. Али, кад дођете на циљ и прођете линију све заборавите. Узмете медаљу и без обзира што једва ходате и што вас све боли, што сте гладни, жедни и уморни осећате се страшно поносно и задовољно. У погледу броја људи који стоје са стране и бодре најбоља атмосфера била је управо у Њујорку.

У свакој сфери важно је да сте максимално спремни, истрајни, да савладавате психолошке изазове и умор да бисте остварили циљ. Маратон је по томе сличан животу?

- Кад је посао у питању од првог дана мој мото је да трчим маратон, а не трку на сто метара. Тиме сам се водио у доношењу одлука, раду и посвећености обавезама. Нити можете, нити је реално да све буде преко ноћи. Али, уз истрајан рад и упорност, што треба да буде главна одлика свих успешних људи ништа није немогуће. Велика је сличност између посла којим се бавим и маратона. Ако хоћете да задатке урадите како треба потребне су велике, дуге припреме, као и код трчања. Кад кренете у спровођење одлука било да је реч о припреми или одбрани буџета, разговорима са инвеститорима, имате мноштво препрека и проблема, милион одлука које је потребно донети у делићу секунде. Једнако као кад трчите маратон или се бавите било којим спортом. Да ли ћете трчати спорије или брже, застати да узмете неки гел или попијете електролит, којим темпо ћете држати... То су све одлуке које доносите у спорту, као и у послу. Кад завршим посао осећам се исто као кад пређем циљну равнину на маратону, испуњено и задовољно и то ми даје снаге и енергије да будем бољи и успешнији, још посвећенији следећем задатку.

У младости сте тренирали гимнастику, тенис, атлетику, карате, пливање... Прво што ваши вршњаци из гимназије помену је да сте били неизоставни део тима на утакмицама градских такмичења у рукомету... Какве су вам успомене на тај део спортске каријере?

- Не само рукомет, већ и фудбал. Тад сам се активно бавио гимнастиком и једноставно све ми је било могуће да урадим. Млад и пун позитивне енергије. Био сам у тренингу и како би то рукометаши рекли хватао сам сваку лопту. Цео тим, кад је требало да се врати у одбрану чинио је то спорије, јер је имао поверење у мене. Пре пар година кад сам био градоначелник организовали смо меч рукометаша Партизана и Звезде, стао сам том приликом на гол и скинуо пар лопти.

Помогла вам је гипкост из гимнастике...?

- Ништа ми није представљало проблем. Све ми се чинило могуће, да дигнем ногу „два метра” или скочим да зауставим лоб... Има и онога младост - лудост, храбар си и кренеш на играча, погоди те лоптом у главу, а теби ништа, идеш даље. Сад бих пет пута размислио да ли бих стао испред шутера у контри. Пета гимназија је увек била успешна и позната по спорту, имали смо добре професоре. У мојој последњој, четвртој години играли смо у финалу градског такмичења против Лазаревца. Изгубили смо, али сећам се те утакмице као да је јуче била, стварно смо били добри. И то је још један позив свима да се баве спортом. Не могу да кажем да је то предуслов успеха у животу, али спорт вас учи тимском раду, како да изгубите, како да победите... Учи вас и како да се организујете, јер свака утакмица захтева добру припрему, анализу, одређивање стратегије и тактике. Бављење спортом младе припрема да буду успешнији, способнији у изазовима које живот носи.

Ваш тренер, професор Бранко Бошковић, истиче да сте изузетно одговорни у тренажном процесу.

- Професор као генерал напише план и немате много да размишљате, него да спроведете и пошаљете извештај да сте урадили. Али, правила кад је тренинг нема, професор зна да све зависи од радних обавеза. Оквирни план који направи гледам да спроведем. Трчим рано ујутру или касно увече, понекад и прескочим, јер посао ми је приоритет и не дозвољава велику флексибилност. Међутим, упорно се трудим да сваки слободан тренутак који имам, осим кад сам са децом, искористим на такав начин.

Остварење циља је мотив за нови изазов. Какав је ваш план што се тиче маратона?

- Не знам да ли други маратонци деле моје мишљење, али с обзиром да трчањем маратона можете да обиђете већи број земаља и неке нове градове доживите из тог угла радије бих истрчао неки нови, него понављао оно што сам већ урадио. Пре бих се припремао за нови изазов, него поновио трку коју сам већ истрчао.

Шест трка, шест звезда, један сан слоган је мејџор маратона. Ви сте га остварили.

- Испунио сам један од својих снова. Али, имам их више. Увек имам циљ који дефинишем за следећу, следеће две, три или пет година. И као и сви сањам снове који се односе на породицу, децу, посао, спортске успехе... Изузетно сам поносан на себе због ових шест маратона, драго ми је што сам тај сан успео да испуним. Наравно, сад поставља се питање следећег спортског циља па ћемо да видимо како ћемо.

Чули смо да би следећи изазов могао да буде „Ајронмен”?

- Размишљам, то је велики подухват за који су потребне су озбиљне припреме и нисам сигуран да у мој пословни распоред може да се уклопи. У Котору сам прошле године трчао триатлон и успео да га завршим за неких шест сати. Није било лако, јер је потпуно другачија врста тренинга и бројних других детаља. Али, увек стремим вишим и тежим циљевима и можда ће то бити „мета” у наредном периоду.  - закључио је Синиша Мали.Кабинет министра финансија напустили смо у уверењу да ће повода за сличне, спортске разговоре сасвим сигурно бити и у годинама које следе.