EKSKLUZIVNO – Siniša Mali: Život je maraton u kom je svaki cilj dostižan

Sport je egzaktan, u njemu rezultat sve govori. Siniša Mali jedan je od 11 Srba koji su istrčali šest najvećih svetskih maratona - London, Boston, Njujork, Čikago, Berlin i Tokio. Podatak koji nas je motivisao da, pet godina posle atinske „premijere” i gostovanja u Žurnalu, zamolimo za intervju potpredsednika Vlade Republike Srbije i ministra finansija, jednog od najbitnijih sektora u svim vladama planete.

Uramljena medalja „šest mejdžor maratona” na stolu u kancelariji pravila je protivtežu brojnim izveštajima, analizama i predlozima. Slika odličja naspram papira u punoj meri je odslikavala da trčanje osim izazova, ministru predstavlja i otklon od svakodnevnih obaveza, odušak za izbacivanje negativne energije koja je neminovno u direktnoj proporciji sa stresom i pritiskom.

Više od činjenice da se svrstao u kuću slavnih Abot maratonaca (www.worldmarathonmajors.com/six-star/hall-of-fame), podvig Siniše Malog čini većim to što je odluku da počne da trči doneo početkom 2017. godine, a prvi veliki maraton istrčao 2018. u podnožju Akropolja. Od tada do danas istrčao ih je ukupno 12.

- Tačno se sećam prvog treninga koji sam imao 21. januara 2017. u Hajd parku. Hteo sam dušu da ispustim. Imamo i sliku na kojoj smo Darko Habuš, profesor Bošković i ja - rekao je Siniša Mali na početku razgovora za Sportski žurnal, koji je u prethodnih pet godina nanizao ukupno 12 maratonskih trka.

Tada ste rekli da vam je cilj za za 2018. bio da istrčite jedan maraton. Kako iz ove perspektive ocenjujete domet koji ste ostvarili?

- Nisam bio siguran da li ću ispuniti taj cilj, ali kao i sve u životu - kad ste uporni i ne predajete se ciljeve uspevate da ispunite, ma koliko u nekom trenutku izgledali veliki ili nedostižni. Ponosan sam na sebe i svoje okruženje koje mi je omogućilo da taj cilj ispunim. Sami ste rekli, samo nas 11 je uspelo da istrči tih šest velikih. Ograničavajući faktor mi je bio posao kojim se bavim, jer nema mnogo fleksibilnosti ni kad su pripreme u pitanju, ni za putovanja. Ali nekako sam uspeo da spojim lepo sa korisnim i da to sve odradim.

Posao kojim se bavite je izuzetno odgovoran, samim tim i stresan. Koliko vam trčanje i maratoni pomažu ne samo kao eliminator stresa, već i za maksimalnu koncentraciju tokom, u većini slučajeva maratonskih, radnih dana?

- Meni je sport, odnosno u ovom trenutku trčanje antistres terapija za sve probleme i nervoze sa kojima se suočavam u poslu. U tome sam našao sebe, kako bih još bolje i efikasnije radio posao. Neko ima neke druge ventile, meni je trčanje. Uz sve papire, obaveze, sastanke i pritiske sa kojima se suočavate možete da izdvojite vreme, kad odete na Adu ili u Košutnjak i istrčite dva kruga, rasteretite glavu i svežiji se vratite obavezama.

Kakve vas uspomene vežu za šest najvećih svetskih trka?

- Maraton, sport i svako takmičenje je prvenstveno borba protiv sebe, tek onda borba protiv drugih. Po meni maraton je poseban, jer nikad ne gledate kako neko drugi trči, već da pobedite sebe. Trenutak kad nakon 42 kilometra, nakon četiri sata trčanja pređete ciljnu liniju je neponovljiv i izuzetno vredan. Neverovatan je taj momenat uspeha, kad ostvarite nešto što je malo ko uspeo ili kad ste nakon dugih, napornih treninga i odricanja uradili nešto naizgled nedostižno. Iako vas na svakom kilometru trke bole noge, kolena, stopala i zglobovi, iako u glavi razmišljate da odustanete 10, 20, 30 puta, kad to izdržite i dođete do cilja, onda je to ogroman uspeh. Pogotovo kad istrčite svih šest velikih maratona, onih o kojima ljudi koji trče sanjaju i žele da ih završe. Prevashodno je stvar glave, upornosti i toga da se nikad ne predajem šta god da je u pitanju. Ako sam već zacrtao cilj, učiniću sve da ga uz sva ograničenje i prepreke na kraju i ostvarim. Drago mi je što sam jedan od 11 Srba koji su to uspeli da urade. Nadam se da će moj primer poslužiti drugima da pokušaju da uz svakodnevni život, obaveze i stres nađu način da se jednostavno opuste i rad učine lakšim baveći se bilo kojom vrstom sporta.

Koji vam je od šest „zvezdanih” maratona bio najteži?

- Berlin. Ne samo što mi je bio prvi veliki, već što sam sam zbog obaveza kasno došao, veče pre trke. Umor i taj „cajtnot” učinili su ga težim. Nekome je Boston najteži s obzirom da je brdovit, staza ide gore-dole, ali taj maraton je bio prošle godine posle izbora. Osećao sam se opušteno i lepo sam istrčao. Kad govorimo o samoj stazi iz nekog razloga najteži mi je bio njujorški. Izuzetno je izazovan pogotovo kad se približavate Centralnom parku, tu pred kraj je uzbrdica koja mi je bila veoma teška, s obzirom da joj prethodi šest ili sedam mostova koje prelazite. Idete uzbrdo, pa nizbrdo i priznajem da mi u tom trenutku nije prijalo. Ali, kad dođete na cilj i prođete liniju sve zaboravite. Uzmete medalju i bez obzira što jedva hodate i što vas sve boli, što ste gladni, žedni i umorni osećate se strašno ponosno i zadovoljno. U pogledu broja ljudi koji stoje sa strane i bodre najbolja atmosfera bila je upravo u Njujorku.

U svakoj sferi važno je da ste maksimalno spremni, istrajni, da savladavate psihološke izazove i umor da biste ostvarili cilj. Maraton je po tome sličan životu?

- Kad je posao u pitanju od prvog dana moj moto je da trčim maraton, a ne trku na sto metara. Time sam se vodio u donošenju odluka, radu i posvećenosti obavezama. Niti možete, niti je realno da sve bude preko noći. Ali, uz istrajan rad i upornost, što treba da bude glavna odlika svih uspešnih ljudi ništa nije nemoguće. Velika je sličnost između posla kojim se bavim i maratona. Ako hoćete da zadatke uradite kako treba potrebne su velike, duge pripreme, kao i kod trčanja. Kad krenete u sprovođenje odluka bilo da je reč o pripremi ili odbrani budžeta, razgovorima sa investitorima, imate mnoštvo prepreka i problema, milion odluka koje je potrebno doneti u deliću sekunde. Jednako kao kad trčite maraton ili se bavite bilo kojim sportom. Da li ćete trčati sporije ili brže, zastati da uzmete neki gel ili popijete elektrolit, kojim tempo ćete držati... To su sve odluke koje donosite u sportu, kao i u poslu. Kad završim posao osećam se isto kao kad pređem ciljnu ravninu na maratonu, ispunjeno i zadovoljno i to mi daje snage i energije da budem bolji i uspešniji, još posvećeniji sledećem zadatku.

U mladosti ste trenirali gimnastiku, tenis, atletiku, karate, plivanje... Prvo što vaši vršnjaci iz gimnazije pomenu je da ste bili neizostavni deo tima na utakmicama gradskih takmičenja u rukometu... Kakve su vam uspomene na taj deo sportske karijere?

- Ne samo rukomet, već i fudbal. Tad sam se aktivno bavio gimnastikom i jednostavno sve mi je bilo moguće da uradim. Mlad i pun pozitivne energije. Bio sam u treningu i kako bi to rukometaši rekli hvatao sam svaku loptu. Ceo tim, kad je trebalo da se vrati u odbranu činio je to sporije, jer je imao poverenje u mene. Pre par godina kad sam bio gradonačelnik organizovali smo meč rukometaša Partizana i Zvezde, stao sam tom prilikom na gol i skinuo par lopti.

Pomogla vam je gipkost iz gimnastike...?

- Ništa mi nije predstavljalo problem. Sve mi se činilo moguće, da dignem nogu „dva metra” ili skočim da zaustavim lob... Ima i onoga mladost - ludost, hrabar si i kreneš na igrača, pogodi te loptom u glavu, a tebi ništa, ideš dalje. Sad bih pet puta razmislio da li bih stao ispred šutera u kontri. Peta gimnazija je uvek bila uspešna i poznata po sportu, imali smo dobre profesore. U mojoj poslednjoj, četvrtoj godini igrali smo u finalu gradskog takmičenja protiv Lazarevca. Izgubili smo, ali sećam se te utakmice kao da je juče bila, stvarno smo bili dobri. I to je još jedan poziv svima da se bave sportom. Ne mogu da kažem da je to preduslov uspeha u životu, ali sport vas uči timskom radu, kako da izgubite, kako da pobedite... Uči vas i kako da se organizujete, jer svaka utakmica zahteva dobru pripremu, analizu, određivanje strategije i taktike. Bavljenje sportom mlade priprema da budu uspešniji, sposobniji u izazovima koje život nosi.

Vaš trener, profesor Branko Bošković, ističe da ste izuzetno odgovorni u trenažnom procesu.

- Profesor kao general napiše plan i nemate mnogo da razmišljate, nego da sprovedete i pošaljete izveštaj da ste uradili. Ali, pravila kad je trening nema, profesor zna da sve zavisi od radnih obaveza. Okvirni plan koji napravi gledam da sprovedem. Trčim rano ujutru ili kasno uveče, ponekad i preskočim, jer posao mi je prioritet i ne dozvoljava veliku fleksibilnost. Međutim, uporno se trudim da svaki slobodan trenutak koji imam, osim kad sam sa decom, iskoristim na takav način.

Ostvarenje cilja je motiv za novi izazov. Kakav je vaš plan što se tiče maratona?

- Ne znam da li drugi maratonci dele moje mišljenje, ali s obzirom da trčanjem maratona možete da obiđete veći broj zemalja i neke nove gradove doživite iz tog ugla radije bih istrčao neki novi, nego ponavljao ono što sam već uradio. Pre bih se pripremao za novi izazov, nego ponovio trku koju sam već istrčao.

Šest trka, šest zvezda, jedan san slogan je mejdžor maratona. Vi ste ga ostvarili.

- Ispunio sam jedan od svojih snova. Ali, imam ih više. Uvek imam cilj koji definišem za sledeću, sledeće dve, tri ili pet godina. I kao i svi sanjam snove koji se odnose na porodicu, decu, posao, sportske uspehe... Izuzetno sam ponosan na sebe zbog ovih šest maratona, drago mi je što sam taj san uspeo da ispunim. Naravno, sad postavlja se pitanje sledećeg sportskog cilja pa ćemo da vidimo kako ćemo.

Čuli smo da bi sledeći izazov mogao da bude „Ajronmen”?

- Razmišljam, to je veliki poduhvat za koji su potrebne su ozbiljne pripreme i nisam siguran da u moj poslovni raspored može da se uklopi. U Kotoru sam prošle godine trčao triatlon i uspeo da ga završim za nekih šest sati. Nije bilo lako, jer je potpuno drugačija vrsta treninga i brojnih drugih detalja. Ali, uvek stremim višim i težim ciljevima i možda će to biti „meta” u narednom periodu.  - zaključio je Siniša Mali.Kabinet ministra finansija napustili smo u uverenju da će povoda za slične, sportske razgovore sasvim sigurno biti i u godinama koje slede.