Адриана Вилагош: Срушићу светски рекорд!

Из престонице светске краљице спортова у Монаку, јасно су разгласили свима – будућа царица, а сада принцеза, или како они то крсте Звезда у успону, живи у Србији. Име јој је Адриана Вилагош.

Има девет година од како је из Сенте, сав усхићен, легендарни Ласло Табороши јавио „Журналу“ са школског такмичења одржаног априла 2014. у Суботици, да је једна девојчица, у четвртом основне, бацила вортекс до 33 метра и то први пут у животу. Вест о великом таленту из Малог Иђоша осванула је у новини.

Пролазило је време, пратили смо много пре света узлет звездице, чије ће име, Адриана Вилагош, убрзо постати познато многима. Споменути резултат попео се до 79,23 метра почетком 2017.

Да би било јасније о чему је реч – достигнуће у овој справи (налик великом или дебелом пикаду), требало би да буде адекватан ономе, који ће у каријери у бацању копља остварити исти атлетичар. Светски рекорд за сениорке држи Барбара Шпотакова (Чешка) од 2008. године са 72,28 м. Лако је закључити да је Адриана рођена да буде  рекордерка и да би требало да, уз прави тренинг и услове, свакако постане најбоља у историји дисциплине.

Кренимо од почетка и првих ваших корака у спорту?

– У првом разреду основне школе почела сам да тренирам рукомет. У Малом Иђошу није било прилике да се бавиш неким другим спортом осим стоног тениса, па сам замолила маму да нам држи тренинге рукомета, јер је она имала завршену школу за рукометног тренера. Мени се свидео тај спорт, па сам постала рукометашица – прича Адриана за „Журнал“.

Како је дошло до тога да бацате вортекс?

– Захваљујући мом професору физичког Золтану Халасу, учествовала сам на свом првом атлетском такмичењу. Пријавио ме је на окружно школско такмичење у бацању вортекса. На лицу места сам први пут видела вортекс и после неколико пробних бацања победила сам на такмичењу и пласирала се као најбоља на школску олимпијаду Војводине, где сам победила. Следеће године поново ме је професор пријавио на школско такмичење и он ме је и повезао са Сенћанским атлетским клубом.

Када сте одлучили да се потпуно посветите атлетици и зашто?

– У почетку паралелно сам играла рукомет и бацала вортекс. Рукомет ми је био главни спорт, а вортекс хоби. Како су стизали резултати у бацању вортекса, па у копљу , бацање копља је постао мој главни спорт, а рукомет хоби. Овај преокрет се десило у осмом разреду основне школе.

Чињенице говоре да сте у свим млађим категоријама остварили практично светски рекорд?

-Изузетно ми је драго због тога. Оне су нам показатељи да смо мама и ја  биле на добром путу. Пресудиле су да сам на крају изабрала копље, а не рукомет. Увек ми је био и остао изазов да пребацим најбоље резултате вршњака.

Планирате ли то и у јуниорској конкуренцији ове године?

– Наравно. То ми је главни циљ за ову сезону. Званични Европски рекорд држим хицем са Светског јуниорског првенства из Колумбије - 63,52 метра, а званични светски рекорд држи кубанка Јулемнис Агуилар из 2015. године са 63,86. Намерно сам говорила оба пута реч „званични“, јер је Гркиња Елина Ценгко бацила најдужи хитац свих времена у овој узрасној категорији - 63,96, али њен резултат није признат као рекорд јер није била на допинг контроли после бацања.

Стручњаци мисле да је на путу до врха неопходно да пре свега излечите повреду стопала, због које имате проблема ове године, али и побољшате залет, јер је ваша дисциплина најспринтерскија од свих бацачких?

– У праву су, то и ми мислимо. Већ сам скоро три године имала проблема са левим скочним зглобом, поготово након Светског првенства, па смо на тренинзима мало запоставиле скокове и спринтеве. Знамо да ми је залет слабији, али нога не би издржала бржи. Сада се већ осећам боље и почеле смо да радимо више по овом питању.

Како оцењујете помоћ САС-а, посебно у стручном делу, раније од Николе Томасовића и Слободана Стојића, а сада Драгише Ђорђића, али и у погледу услова?

– Српски атлетски савез нам помаже већ годинама. Задовољна сам условима, које имамо код куће у Малом Иђошу. Имамо своје залетиште, своју теретану и могућност коришћења школске сале скоро свакодневно. Што се стручног тима тиче раније смо имали Николу Томасовића. Он нам је пуно помагао, нарочито у организационом смислу, све нам је решио шта год нам је био проблем или дилема. Сада нам је ментор за бацања Драгиша Ђорђић. Ми ценимо његово искуство и знање и значи нам што је вољан да то подели са нама. Морам да истакнем и Слободана Стојић, који нам већ две године помаже у погледу трчања и скокова, да трчим атлетски. Много нам је помогао код учења правилног извођења вежби са шипком у теретани.

Има ли нечег што сматрате да би било неопходно да добијете како бисте напредовали?

- Ништа што може да се купи и набавља…

Резултати остварени у бацању вортекса наговештавају исте резултате у сениорској конкуренцији. То значи да би требало да будете боља од Шпотакове за пет метара. Како на то гледате?

– Не размишљам о томе. То је само претпоставка, али било би прелепо ако би се остварило. Треба пуно да се ради и да се коцкице сложе да би могла и да се приближим рекорду, а не да га и пребацим.

Како се осећате кад се на великом такмичењу нађете са својим вршњакињама, а како када су поред вас, као у Минхену, сениорке?

– На јуниорским такмичењима бацам много опуштеније. На пример у Колумбији сам после првог хитца од 60,66 знала да сам одбранила светску титулу и могла сам да се такмичим опуштено. Првенство Европе у Минхену било је моје прво велико сениорско такмичење . Била сам у доброј форми, са болом у стопалу, а већина атлетичарки већ су имале боље резултате од мене. Није ми било свеједно, имала сам неописиви страх у почетку. Ни сад ми није јасно како сам успела да се саберем приликом сваког од три најбитнија хица и дођем до звања вицешампионке.

Имате медаљу с Првенства Европе за сениорке 2022. у Минхену. Предстоје вам ове године Светски шампионат и 2024. Олимпијске игре. Многи вас виде на победничком постољу на оба догађаја. Да ли вас то мотивише или спутава?

– Ни једно, ни друго. Покушавам да не размишљам о томе, јер мислим да морам још пуно да напредујем да би могла да парирам најбољим светским бацачицама копља. Сребрна медаља с Европског првенства  је стварно одличан резултат, али ако погледате била сам тек 15. на светској ранг листи за прошлу годину и већина испред мене нису Европљанке, па ће конкуренција бити много јача.

Познаваоцима је већ неколико сезона јасно да је реч о највећем атлетском таленту до сада уопште на просторима некадашње Југославије. С нестрпљењем очекујемо нове подвиге девојке која копљем скида звезде.