Марица Перишић: Златним путем до Катара

Да ивер не пада далеко од кладе, показала је џудисткиња Марица Перишић, шампионка Европе у јуниорској и конкуренцији млађих сениорки и петострука првакиња Србије за сениорке. Од рођења је у материји вештине Џигора Кана, пошто је њена мајка Радмила (дев. Квргић) била вишеструка првакиња државе и освајачица екипне бронзе на ЕП у Београду 2007.

- Као мама, борим се у категорији до 57 килограма. Нажалост, мамина 20-годишња каријера је завршена повредом у теретани, дискус хернија. Кад год вежбам теговима, никад не заборави да ми нагласи „чувај се, буди пажљива, немој да ти се догоди оно што сам ја искусила” - осврнула се Марица на мајчински савет.

Српска репрезентативка прве кораке је направила са девет година у темеринском ТСК-у. Бранила је боје новосадских клубова Партизана и Борца, а сада је у Црвеној звезди. У сениорској конкуренцији се такмичи од 2015, кад је била у првој години кадетског узраста.

- Дебитовала сам на првенству државе, где сам освојила бронзану медаљу. Одмах је уследило и међународно одличје, пошто сам и на „Сербиа опену” (Европском купу) била трећа. Необично је, али сам се брже домогла подијума у сениорској него у кадетској конкуренцији на интернационалној сцени.

У јуниорски узраст је ушла три године касније, кад је уследио налет на норму за ОИ у Токију.

- Ушла сам у финале „Сербиа опена”, кад је у мојој категорији искусна Јована Рогић освојила злато. Учешће на Евролиги ми је донело пресудно искуство за узимање у обзир учешће на Играма. Поједине ривалке су биле освајачице олимпијских медаља, за шта нисам знала пред одмеравање снага с њима. Пошто сам их побеђивала и показала да могу да се носим са конкуренткињама на светском нивоу, сви су видели потенцијал у мени за пласман у Токио.

Те 2018. је освојила европску бронзу за јуниорке у Софији. Догодине је дебитовала на турнирима „ИЏФ ворлд тур” серије. Почетак је био тежак.

- Нисам ништа значајније освојила те године. Демотивисали су ме и порази у мечевима за бронзу на гран пријевима у Анталији и Ташкенту. Озбиљно сам размишљала вреди ли да наставим. Демотивисало ме је што сам са 18 и 19 година трпела страховите напоре борећи се са сениоркама, a гледала вршњаке против јуниора. Пандемија ковида-19 је преокренула ствари. Повратком у Темерин сам се вратила на прави колосек, окрепила сам дух и тело. Осама ми је помогла да опет нађем мотив, а двориште куће ми је омогућило простор за тренинг у изолацији.

Марица не крије срећу што има велику породицу, родитеље, троје браће и сестру, али је од њих тренутно одвојена. Од лета живи у Београду, кад је прешла у Звезду, после освајања Медитеранских игара у Орану. Прелазак у главни град ју је лансирао ка новим међународним успесима.

- Крајем октобра, у размаку од седам дана, отишла сам на два такмичења за која ме вежу лепе успомене. У Абу Дабију сам освојила бронзу на Грен слему, а мало пред одлазак у Емирате су ми јавили да ћу представљати Србију на Европском за млађе сениорке. Била сам пресрећна, више уживам кад представљам репрезентацију или клуб, него само себе на грен слемовима или гран пријевима. Иако сам жарко желела да идем на Грен слем у Бакуу, отишла сам у Сарајево да освојим злато, што сам и постигла.

Недавно је освојила злато у Тбилисију, прво на гран пријевима у каријери.

- Уздрмао ме је пораз у Тел Авиву од Туркиње Озлем Јилдиз, коју сам раније редовно побеђивала. У размаку од месец дана ишла сам на припреме у Нирнбургу и освојила Првенство државе, што ми је дало полет за Тбилиси. То јутро сам се пробудила и рекла себи „буди зверка”. Тренери су ми сугерисали да не мислим на жреб до финала, него да се водим филозофијом „шта буде, биће”. У сваки меч сам улазила као да ми је последњи. Паше ми то, а на руку је ишло и што смо спремили адекватну тактику.

Није било много времена за славље. У ретким тренуцима предаха анализира шта је могла боље да учини, за наук убудуће. Ипак, налази времена за читање, а истиче љубав према филозофији Марка Аурелија и Паола Коеља. Прија јој класична музика на тренинзима и ужива у слушању композиција за клавир. Истиче да нема идоле.

- Треба се угледати на успешне спортисте, не ограничити се на једног. Од сваког треба да се присвоји понешто. Гледам Формулу 1, и мислим да од возача попут Макса Ферштапена и Луиса Хамилтона има шта да се научи. Волим и тенис, који ме опусти кад гледам, али уживам и гледајући УФЦ. Омиљени борац ми је Нејт Диаз.

За предстојеће Светско првенство у Катару се припрема у Звезди. Нагласила је значај доласка колегиница из БиХ, других клубова у Србији, као и млађих бораца.

- У Дохи ћемо бити у мају, па се шалимо да нам сауна неће бити потребна. Неће само време бити паклено, већ и конкуренција. Ипак, прија ми што је реч о релативно неутралном татамију, пошто домаћин неће имати толико јаку репрезентацију и подршку, па очекујем фер суђење.