Marica Perišić: Zlatnim putem do Katara

Da iver ne pada daleko od klade, pokazala je džudistkinja Marica Perišić, šampionka Evrope u juniorskoj i konkurenciji mlađih seniorki i petostruka prvakinja Srbije za seniorke. Od rođenja je u materiji veštine Džigora Kana, pošto je njena majka Radmila (dev. Kvrgić) bila višestruka prvakinja države i osvajačica ekipne bronze na EP u Beogradu 2007.

- Kao mama, borim se u kategoriji do 57 kilograma. Nažalost, mamina 20-godišnja karijera je završena povredom u teretani, diskus hernija. Kad god vežbam tegovima, nikad ne zaboravi da mi naglasi „čuvaj se, budi pažljiva, nemoj da ti se dogodi ono što sam ja iskusila” - osvrnula se Marica na majčinski savet.

Srpska reprezentativka prve korake je napravila sa devet godina u temerinskom TSK-u. Branila je boje novosadskih klubova Partizana i Borca, a sada je u Crvenoj zvezdi. U seniorskoj konkurenciji se takmiči od 2015, kad je bila u prvoj godini kadetskog uzrasta.

- Debitovala sam na prvenstvu države, gde sam osvojila bronzanu medalju. Odmah je usledilo i međunarodno odličje, pošto sam i na „Serbia openu” (Evropskom kupu) bila treća. Neobično je, ali sam se brže domogla podijuma u seniorskoj nego u kadetskoj konkurenciji na internacionalnoj sceni.

U juniorski uzrast je ušla tri godine kasnije, kad je usledio nalet na normu za OI u Tokiju.

- Ušla sam u finale „Serbia opena”, kad je u mojoj kategoriji iskusna Jovana Rogić osvojila zlato. Učešće na Evroligi mi je donelo presudno iskustvo za uzimanje u obzir učešće na Igrama. Pojedine rivalke su bile osvajačice olimpijskih medalja, za šta nisam znala pred odmeravanje snaga s njima. Pošto sam ih pobeđivala i pokazala da mogu da se nosim sa konkurentkinjama na svetskom nivou, svi su videli potencijal u meni za plasman u Tokio.

Te 2018. je osvojila evropsku bronzu za juniorke u Sofiji. Dogodine je debitovala na turnirima „IDžF vorld tur” serije. Početak je bio težak.

- Nisam ništa značajnije osvojila te godine. Demotivisali su me i porazi u mečevima za bronzu na gran prijevima u Antaliji i Taškentu. Ozbiljno sam razmišljala vredi li da nastavim. Demotivisalo me je što sam sa 18 i 19 godina trpela strahovite napore boreći se sa seniorkama, a gledala vršnjake protiv juniora. Pandemija kovida-19 je preokrenula stvari. Povratkom u Temerin sam se vratila na pravi kolosek, okrepila sam duh i telo. Osama mi je pomogla da opet nađem motiv, a dvorište kuće mi je omogućilo prostor za trening u izolaciji.

Marica ne krije sreću što ima veliku porodicu, roditelje, troje braće i sestru, ali je od njih trenutno odvojena. Od leta živi u Beogradu, kad je prešla u Zvezdu, posle osvajanja Mediteranskih igara u Oranu. Prelazak u glavni grad ju je lansirao ka novim međunarodnim uspesima.

- Krajem oktobra, u razmaku od sedam dana, otišla sam na dva takmičenja za koja me vežu lepe uspomene. U Abu Dabiju sam osvojila bronzu na Gren slemu, a malo pred odlazak u Emirate su mi javili da ću predstavljati Srbiju na Evropskom za mlađe seniorke. Bila sam presrećna, više uživam kad predstavljam reprezentaciju ili klub, nego samo sebe na gren slemovima ili gran prijevima. Iako sam žarko želela da idem na Gren slem u Bakuu, otišla sam u Sarajevo da osvojim zlato, što sam i postigla.

Nedavno je osvojila zlato u Tbilisiju, prvo na gran prijevima u karijeri.

- Uzdrmao me je poraz u Tel Avivu od Turkinje Ozlem Jildiz, koju sam ranije redovno pobeđivala. U razmaku od mesec dana išla sam na pripreme u Nirnburgu i osvojila Prvenstvo države, što mi je dalo polet za Tbilisi. To jutro sam se probudila i rekla sebi „budi zverka”. Treneri su mi sugerisali da ne mislim na žreb do finala, nego da se vodim filozofijom „šta bude, biće”. U svaki meč sam ulazila kao da mi je poslednji. Paše mi to, a na ruku je išlo i što smo spremili adekvatnu taktiku.

Nije bilo mnogo vremena za slavlje. U retkim trenucima predaha analizira šta je mogla bolje da učini, za nauk ubuduće. Ipak, nalazi vremena za čitanje, a ističe ljubav prema filozofiji Marka Aurelija i Paola Koelja. Prija joj klasična muzika na treninzima i uživa u slušanju kompozicija za klavir. Ističe da nema idole.

- Treba se ugledati na uspešne sportiste, ne ograničiti se na jednog. Od svakog treba da se prisvoji ponešto. Gledam Formulu 1, i mislim da od vozača poput Maksa Ferštapena i Luisa Hamiltona ima šta da se nauči. Volim i tenis, koji me opusti kad gledam, ali uživam i gledajući UFC. Omiljeni borac mi je Nejt Diaz.

Za predstojeće Svetsko prvenstvo u Kataru se priprema u Zvezdi. Naglasila je značaj dolaska koleginica iz BiH, drugih klubova u Srbiji, kao i mlađih boraca.

- U Dohi ćemo biti u maju, pa se šalimo da nam sauna neće biti potrebna. Neće samo vreme biti pakleno, već i konkurencija. Ipak, prija mi što je reč o relativno neutralnom tatamiju, pošto domaćin neće imati toliko jaku reprezentaciju i podršku, pa očekujem fer suđenje.