Душан Милинковић важио је за центарфора са најпродорнијим ударцем у земљи. Био је на прагу Црвене звезде, па загребачког Динама и репрезентације Југославије, али је преко чачанског Борца и Рада отишао у иностранство и у печалби завршио каријеру.
Није време забораву предало сав сјај његових игара. Још се памте голови и утакмице. Говорило се да је осамдесетих година прошлог века имао је најснажнији ударац, његове лопте су као топовско ђуле летеле ка голу противника, а голмани ни погледом да их испрате.
Рођен је у Чачку 2. децембра 1960. године, па је логично да доказивање започне у родном граду. Одиграо је близу 100 утакмица за Борац, било је и голова.
- Било је прелепо у граду поред Мораве, а мора бити лепо у свом завичају. Много другачији фудбал играо се у то време. Био сам задовољан, а Борац ми је био одскочна даска да пређем у загребачки Динамо, а касније у Рад - започео је казивање Милинковић.
У редовима Загрепчана провео је свега три месеца.
- Отишао сам у Загреб 1987. и тамо сам провео три месеца. Пошто се у то време одржавала Универзијада, нисмо могли тренирати у Загребу, па нас је тренер покојни Мирослав Ћиро Блажевић одвео у Париз на припреме. Нисам се задржао у Динаму, био је изузетно јака екипа. Тада су били Марко Млинарић, па из Жеље је дошао Харис Шкоро. Био сам жељан игре, а осећао сам да нећу играти. Можда мој страх није био оправдан, али сам одлучио да из Динама пређем у Рад.
За Грађевинаре је одиграо педесетак утакмица, постигао двадесетак голова. Тим са Бањице тада је ушао у Прву лигу. Имали су добар тим, остваривали значајне победе и то је један од најсветлијих периода Београђана.
- Рад је имао низ квалитетних играча. Сви играчи који су имали мање минутаже у Црвеној звезди и Партизану долазили би у Рад. Милош Дризић, Дуле Ајдер, Илија Завишић, Миле Врањеш. Квалитетни играчи, али у једном тренутку нису играли све утакмице у својим клубовима и долазили су код нас.
Милинковић и Рад заједно славе своје рођендане. Додуше, клуб је старији две године. Јевтовић, Кузмановски, Ајдер, Влаисављевић, Корак, Дубајић, Дризић, Јовановић, Грбовић, Ђоинчевић, Радача, он… Заиста, много познатих и признатих асова. Уз клупске рођендане окупе се, евоцирају успомене, а тако и своје пријатељство освежавају.
- Сваке године почетком децембра организује се прослава ветерана. Велики број мојих некадашњих саиграча тада дође, али и садашњи првотимци. Нађу се ту и старији играчи. Буде весело у ресторану на стадину Рада.
Милинковић је у сезони 1987/88. био први стрелац Југославије. Голови са дистанце, из „слободњака”...
- Те године постигао сам 16 голова. Други је био Драган Стојковић Пикси. Били су ту и Мирко Михић, Цвијан Милошевић, Един Бахтић, па Дарко Панчев у Вардару. Није било лако бити најефикаснији. Сваки од 18 прволигаша имао је сјајне стрелце. Ти голови и те утакмице много су ми значиле.
Сезону касније Рад је првенство завршио на четвртом месту, играо је у Купу УЕФА и, гле чуда, мало је недостајало да избаци Олимпијакос? Можда да је Милинковић био ту, славље би потрајало дуже.
- Нисам играо против Олимпијакоса, него сам био на ОИ у Сеулу са репрезентацијом. Касније су ми играчи јавили да је избила општа туча, да је меч трајао 130 минута, уз продужетке, да су суспендовани Дризић, Јевтовић, Јовановић и још један број играча. Једноставно, Рад је морао да изгуби ту утакмицу - тврди Милинковић.
Прешао је потом у шпанску Осасуну.
- Нисам имао среће у Памплони. Морао сам да оперишем препоне. Мало сам играо и постигао осам голова. Међутим, имао сам дужу паузу због операције, осам месеци био сам ван терена. Жао ми је због те повреде.
Играо је и у Турској, тамо је окончао каријеру.
- Био сам у Самсуну и Каршијаки. У Турској је било одлично, доста играча са подручја тадашње Југославије. Сећам се меча против Галате, у којој су били Зоран Симовић и Џевад Прекази, постигао сам прелеп гол из слободног ударца са 30 метара, победили смо 1:0. Тај погодак је ме је прославио у тој земљи.
Има утакмице у Олимпијској репрезентацији Југославије, али позив у А тим никада није стигао.
- Жалим због тога. Тако близу, а толико далеко од А репрезентације. Кад сам играо у Раду, покојни Бора Костић долазио је да ме гледа. Била је и једна емисија „Индирект”, легендарног Марка Марковића, са мојим головима из слободних удараца. Не знам зашто нисам био репрезентативац. Ваљда су други морали играти, а неки од њих пружали су 30 или 40 одсто, а ја бих срце оставио на терену. Не знам зашто је тако било.
Жали што није играо за Црвену звезду или за Партизан.
- Мој животни сан је био да заиграм у Звезди, а могло је и у Партизану. Разговорао сам са Драганом Џајићем и осталима из руководства, али не знам зашто тај трансфер није завршен. Можда и због тога што сам имао 27 година и имао услове да одем у иностранство. Звезда није желела да ме спутава у избору иностраних клубова.
Никада није отклоњена дилема ко је имао снажнији шут он или Ријекин и Динамов Младен Младеновић.
- Долазила је екипа која је желела да измери јачину мог шута, али нису питали председника Рада, покојног Сељу Јовановића, па до тога није дошло. Због тога никад нисам сазнао да ли ја имам јачи шут или Младен Младеновић. Касније је на сцену ступио и Синиша Михајловић – истакао је Милинковић.
СИН МАРКО ОЧЕВИМ СТОПАМА
Син Марко ишао је Зорановим стопама. Играо је у Словачкој, Турској и Јерменији.
- Марко је почео у Борцу из Чачка, у Кошицама је играо фудбал свог живота. Прешао је у Слован, касније се оженио. У Словачкој је три године проглашен најбољим странцем. Данас је у Металцу из Горњег Милановца – истакао је Милинковић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
