VREMEPLOV - Milinković: Nisam znao da li imam jači šut od Mladenovića

Dušan Milinković važio je za centarfora sa najprodornijim udarcem u zemlji. Bio je na pragu Crvene zvezde, pa zagrebačkog Dinama i reprezentacije Jugoslavije, ali je preko čačanskog Borca i Rada otišao u inostranstvo i u pečalbi završio karijeru.

Nije vreme zaboravu predalo sav sjaj njegovih igara. Još se pamte golovi i utakmice. Govorilo se da je  osamdesetih godina prošlog veka imao je najsnažniji udarac, njegove lopte su kao topovsko đule letele ka golu protivnika, a golmani ni pogledom da ih isprate.

Rođen je u Čačku 2. decembra 1960. godine, pa je logično da dokazivanje započne u rodnom gradu. Odigrao je blizu 100 utakmica za Borac, bilo je i golova.

- Bilo je prelepo u gradu pored Morave, a mora biti lepo u svom zavičaju. Mnogo drugačiji fudbal igrao se u to vreme. Bio sam zadovoljan, a Borac mi je bio odskočna daska da pređem u zagrebački Dinamo, a kasnije u Rad - započeo je kazivanje Milinković.

U redovima Zagrepčana proveo je svega tri meseca.

- Otišao sam u Zagreb 1987. i tamo sam proveo tri meseca. Pošto se u to vreme održavala Univerzijada, nismo mogli trenirati u Zagrebu, pa nas je trener pokojni Miroslav Ćiro Blažević odveo u Pariz na pripreme. Nisam se zadržao u Dinamu, bio je izuzetno jaka ekipa. Tada su bili Marko Mlinarić, pa iz Želje je došao Haris Škoro. Bio sam željan igre, a osećao sam da neću igrati. Možda moj strah nije bio opravdan, ali sam odlučio da iz Dinama pređem u Rad.

Za Građevinare je odigrao pedesetak utakmica, postigao dvadesetak golova. Tim sa Banjice tada je ušao u Prvu ligu. Imali su dobar tim, ostvarivali  značajne pobede i to je jedan od najsvetlijih perioda Beograđana.

- Rad je imao niz kvalitetnih igrača. Svi igrači koji su imali manje minutaže u Crvenoj zvezdi i Partizanu dolazili bi u Rad. Miloš Drizić, Dule Ajder, Ilija Zavišić, Mile Vranješ. Kvalitetni igrači, ali u jednom trenutku nisu igrali sve utakmice u svojim klubovima i dolazili su kod nas.

Milinković i Rad zajedno slave svoje rođendane. Doduše, klub je stariji dve godine. Jevtović, Kuzmanovski, Ajder, Vlaisavljević, Korak, Dubajić, Drizić, Jovanović, Grbović, Đoinčević, Radača, on… Zaista, mnogo poznatih i priznatih asova. Uz klupske rođendane okupe se, evociraju uspomene, a tako i svoje prijateljstvo osvežavaju.

- Svake godine početkom decembra organizuje se proslava veterana. Veliki broj mojih nekadašnjih saigrača tada dođe, ali i sadašnji prvotimci. Nađu se tu i stariji igrači. Bude veselo u restoranu na stadinu Rada.

Milinković je u sezoni 1987/88. bio prvi strelac Jugoslavije. Golovi sa distance, iz „slobodnjaka”...

- Te godine postigao sam 16 golova. Drugi je bio Dragan Stojković Piksi. Bili su tu i Mirko Mihić, Cvijan Milošević, Edin Bahtić, pa Darko Pančev u Vardaru. Nije bilo lako biti najefikasniji. Svaki od 18 prvoligaša imao je sjajne strelce. Ti golovi i te utakmice mnogo su mi značile.

Sezonu kasnije Rad je prvenstvo završio na četvrtom mestu, igrao je u Kupu UEFA i, gle čuda, malo je nedostajalo da izbaci Olimpijakos? Možda da je Milinković bio tu, slavlje bi potrajalo duže.

- Nisam igrao protiv Olimpijakosa, nego sam bio na OI u Seulu sa reprezentacijom. Kasnije su mi igrači javili da je izbila opšta tuča, da je meč trajao 130 minuta, uz produžetke, da su suspendovani Drizić, Jevtović, Jovanović i još jedan broj igrača. Jednostavno, Rad je morao da izgubi tu utakmicu - tvrdi Milinković.

Prešao je potom u špansku Osasunu.

- Nisam imao sreće u Pamploni. Morao sam da operišem prepone. Malo sam igrao i postigao osam golova. Međutim, imao sam dužu pauzu zbog operacije, osam meseci bio sam van terena. Žao mi je zbog te povrede.

Igrao je i u Turskoj, tamo je okončao karijeru.

- Bio sam u Samsunu i Karšijaki. U Turskoj je bilo odlično, dosta igrača sa područja tadašnje Jugoslavije. Sećam se meča protiv Galate, u kojoj su bili Zoran Simović i Dževad Prekazi, postigao sam prelep gol iz slobodnog udarca sa 30 metara, pobedili smo 1:0. Taj pogodak je me je proslavio u toj zemlji.

Ima utakmice u Olimpijskoj reprezentaciji Jugoslavije, ali poziv u A tim nikada nije stigao.

- Žalim zbog toga. Tako blizu, a toliko daleko od A reprezentacije. Kad sam igrao u Radu, pokojni Bora Kostić dolazio je da me gleda. Bila je i jedna emisija „Indirekt”, legendarnog Marka Markovića, sa mojim golovima iz slobodnih udaraca. Ne znam zašto nisam bio reprezentativac. Valjda su drugi morali igrati, a neki od njih pružali su 30 ili 40 odsto, a ja bih srce ostavio na terenu. Ne znam zašto je tako bilo.

Žali što nije igrao za Crvenu zvezdu ili za Partizan.

- Moj životni san je bio da zaigram u Zvezdi, a moglo je i u Partizanu. Razgovorao sam sa Draganom Džajićem i ostalima iz rukovodstva, ali ne znam zašto taj transfer nije završen. Možda i zbog toga što sam imao 27 godina i imao uslove da odem u inostranstvo. Zvezda nije želela da me sputava u izboru inostranih klubova.

Nikada nije otklonjena dilema ko je imao snažniji šut on ili Rijekin i Dinamov Mladen Mladenović.

- Dolazila je ekipa koja je želela da izmeri jačinu mog šuta, ali nisu pitali predsednika Rada, pokojnog Selju Jovanovića, pa do toga nije došlo. Zbog toga  nikad nisam saznao da li ja imam jači šut ili Mladen Mladenović. Kasnije je na scenu stupio i Siniša Mihajlović – istakao je Milinković.