Борац пеницилин за црвено-беле

Нама који смо већ у седмој деценији живота данашњи фудбал није баш привлачан. Резултати су далеко од оних које памтимо из старих добрих времена. Наше деце је све мање на теренима, а странаца све више. Остала су нам још само сећања, за која нас изузев ретких и умних више нико и не пита. Наше сећање нам више нико не може одузети, ни забранити, ни срушити. Наша сећања су наше истинито сведочење о прошлости када је Давид много чешће него данас побеђивао Голијата.

Ретки су они који памте, а нажалост многи и више нису међу нама када је Борац 14. августа 1974. године на сред Маракане у Купу победио Црвену звезду са 4:1 и елиминисао је из даљег такмичења. Борац је и тада био друголигаш, а „црвено-бели” апсолутни фаворити.

После првог полувремена ништа није наговештавало изненађење. Домаћин је водио 1:0, а у других 45 минута Бањалучани су приредили шоу, четири пут затресли мрежу репрезентативца Оље Петровића и приредили сензацију о којој је данима писала целокупна југословенска штампа. Те године Борац је посла Црвене звезде елиминисао Сарајево, Олимпију, Жељезничар и пласирао се у финале где је несрећно поражен у финалу од Хајдука 0:1. Једини гол је постигао Марио Бољат.

Као главни кривац за пораз Звезде проглашен је тренер Миленко Михић. На полувремену утакмице Михић је извршио две промене у тиму. Ушли су Драмничанин и Шестић уместо Баралића и Аћимовића. У 55. минуту се повредио Никола Јовановић и морао је да напусти терен. Пошто су претходно извршене две измене домаћин је морао да настави игру са десет играча. Нешто касније и Панајотовић је добио црвени картон и настале су Танталове муке. Бањалучани су то зналачки искористили, постигли четири гола и убедљиво тријумфовали.

Најзаслужнији за победу је био талентовани Абид Ковачевић звани Бида лево крило Бањалучана. Када је легендарни Иво Томић коментарисао утакмице Борца, а и касније по одласку Биде у Динамо где је био најбољи стрелац „модрих” уз Ковачевића је редовно наглашавао „ево аса са Врбаса”.

И није ни мало грешио. Иако је био лево крило одлично је играо и десном ногом. Плавушан, брзо би западао публици за око. Дриблинг, центаршут, осећај за гол, сјајан преглед игре, све је поседовао. Највећи „минус” му је био тај што је у то време било неколико сјајних левих крила (Џајић, Шурјак, Вабец) и одиграо је само две утакмице за репрезентацију Југославије.

Четрнаест година касније чудо се поновило и Давид је поново као гост победио Голијата. Овај пут у финалу купа и остварио највећи успех у историји клуба. О том мечу се много тога зна. Давид је победио Голијата, друголигаш прволигаша, а највише се причало о промашеном пеналу Пиксија којем је голман Слободан Каралић, ухватио живу лопту. Четири дана раније у првенственој утакмици Стојковић је на исти начин савладао Вукашина Петрановића из Вележа и тренер Борца Хуснија Фазлић је пре утакмице упозорио голмане да ће звездина пета звезда на исти начин да шутира. И погодио је.

Коментаришући то финале Милојко Пантић рече чувену реченицу:

„Борац је мали клуб великог срца”. Истина, 100 %.

О тој утакмици су у више наврата писала и двојица мојих бањалучких колега Томо Марић и Славко Басара, а потписник ових редова о њој највише чуо од двојице бивших играча Борца, и те како поузданих сведока који су свакако били међу најзаслужнијим за подвиг Бањалучана. Судбина је хтела да обојица касније дођу у Сарајево где сам имао прилике да разговарам о чувеној утакмици и тријумфу против Црвене звезде која је почела да ствара тим за Бари и титулу првака Европе.

„Та утакмица ми је остала и у лепој и тужној успомени. Био сам много срећан што је Борац у финалу победио моћну Звезду, али тужан због чињенице да нисам бранио. Дан пре утакмице када је Хуле (Хуснија Фазлић) саопштио састав тима и да треба да брани Каралић пао ми је „мрак на очи” спремио сам се и отишао у Бањалуку. Показало се да је био у праву јер је Каралић бранио сјајно и чак ухватио лопту Пиксију из пенала”, причао ми је пре 23 године на Кошеву Анте Јаковљевић, узгред речено прави даса, а у Сарајеву су га звали Тончи.

Да није било блиставог Јаковљевића Борац ни случајно не би ни стигао до финала. У шеснаестини финала Бањалучани су после извођења пенала елиминисали Осијек, а голман „црвено-плавих” је одбранио два пенала. Исти случај се десио у полуфиналу против Приштине када је Јаковљевић у пенал серији одбранио чак три једанаестераца и надао се да ће бранити у финалу. Жеља му се није испунила.

У лето 1991. године после играња у Белгији и Француској у Сарајеву је дошао и Сенад Лупић стрелац победоносног гола за Борац. Имао сам прилику да га упознам и разговарам о „свему и свачему”. Без обзира што је од чувене победе над Звездом прошло више од три године Лупић је са великим одушевљењем причао о тој утакмици. И даље му је „искрило” из очију на помен ове утакмице.

„Без дилеме моја најдража утакмица. Нешто ми је говорило да ћу дати гол. Тако је и било. Били смо у истом хотелу са играчима Звезде, а тренер Фазлић је ноћ пред утакмицу све „истумбао”. Редовно сам био цимер са Бешировићем, а он ме је то вече ставио у собу са Шијаковићем. Целу ноћ нисам ока склопио убеђен да ћу сутрадан дати гол. И сада трзам главом када причам о том голу. Мислим да је то најважнији гол у историји клуба и баш сам га ја постигао. Дан касније нас је, мислим, цела Бањалука дочекала испред Боске. То се памти цели живот па и мој боравак у Борцу”, говорио ми је Лупић, ја писао у чувени „Липа” блок.

Треба рећи да је на путу до финала и дуела против Црвене звезде Сенад Лупић само у куп утакмицама постигао 15 голова и био је најзаслужнији за пласман Борца. Данас живи у Белгији где има кафић и нема више никакве везе са фудбалом.

Прошлост је историја. Историја југословенског клупског фудбала је била сјајна. Један од разлога за то јесте и чињеница да Голијат (Црвена звезда, Хајдук, Партизан...) никада ниje смеo да сe опусти јер би по правилу знали да добију „по тамбури” и изгубе и од Давида (Борац, Челик, Искра из Бугојна). Е, каква су то фудбалска времена била. Неупоредиво занимљива него данас када се шампион зна већ после 10-15 кола.