Borac penicilin za crveno-bele

Nama koji smo već u sedmoj deceniji života današnji fudbal nije baš privlačan. Rezultati su daleko od onih koje pamtimo iz starih dobrih vremena. Naše dece je sve manje na terenima, a stranaca sve više. Ostala su nam još samo sećanja, za koja nas izuzev retkih i umnih više niko i ne pita. Naše sećanje nam više niko ne može oduzeti, ni zabraniti, ni srušiti. Naša sećanja su naše istinito svedočenje o prošlosti kada je David mnogo češće nego danas pobeđivao Golijata.

Retki su oni koji pamte, a nažalost mnogi i više nisu među nama kada je Borac 14. avgusta 1974. godine na sred Marakane u Kupu pobedio Crvenu zvezdu sa 4:1 i eliminisao je iz daljeg takmičenja. Borac je i tada bio drugoligaš, a „crveno-beli” apsolutni favoriti.

Posle prvog poluvremena ništa nije nagoveštavalo iznenađenje. Domaćin je vodio 1:0, a u drugih 45 minuta Banjalučani su priredili šou, četiri put zatresli mrežu reprezentativca Olje Petrovića i priredili senzaciju o kojoj je danima pisala celokupna jugoslovenska štampa. Te godine Borac je posla Crvene zvezde eliminisao Sarajevo, Olimpiju, Željezničar i plasirao se u finale gde je nesrećno poražen u finalu od Hajduka 0:1. Jedini gol je postigao Mario Boljat.

Kao glavni krivac za poraz Zvezde proglašen je trener Milenko Mihić. Na poluvremenu utakmice Mihić je izvršio dve promene u timu. Ušli su Dramničanin i Šestić umesto Baralića i Aćimovića. U 55. minutu se povredio Nikola Jovanović i morao je da napusti teren. Pošto su prethodno izvršene dve izmene domaćin je morao da nastavi igru sa deset igrača. Nešto kasnije i Panajotović je dobio crveni karton i nastale su Tantalove muke. Banjalučani su to znalački iskoristili, postigli četiri gola i ubedljivo trijumfovali.

Najzaslužniji za pobedu je bio talentovani Abid Kovačević zvani Bida levo krilo Banjalučana. Kada je legendarni Ivo Tomić komentarisao utakmice Borca, a i kasnije po odlasku Bide u Dinamo gde je bio najbolji strelac „modrih” uz Kovačevića je redovno naglašavao „evo asa sa Vrbasa”.

I nije ni malo grešio. Iako je bio levo krilo odlično je igrao i desnom nogom. Plavušan, brzo bi zapadao publici za oko. Dribling, centaršut, osećaj za gol, sjajan pregled igre, sve je posedovao. Najveći „minus” mu je bio taj što je u to vreme bilo nekoliko sjajnih levih krila (Džajić, Šurjak, Vabec) i odigrao je samo dve utakmice za reprezentaciju Jugoslavije.

Četrnaest godina kasnije čudo se ponovilo i David je ponovo kao gost pobedio Golijata. Ovaj put u finalu kupa i ostvario najveći uspeh u istoriji kluba. O tom meču se mnogo toga zna. David je pobedio Golijata, drugoligaš prvoligaša, a najviše se pričalo o promašenom penalu Piksija kojem je golman Slobodan Karalić, uhvatio živu loptu. Četiri dana ranije u prvenstvenoj utakmici Stojković je na isti način savladao Vukašina Petranovića iz Veleža i trener Borca Husnija Fazlić je pre utakmice upozorio golmane da će zvezdina peta zvezda na isti način da šutira. I pogodio je.

Komentarišući to finale Milojko Pantić reče čuvenu rečenicu:

„Borac je mali klub velikog srca”. Istina, 100 %.

O toj utakmici su u više navrata pisala i dvojica mojih banjalučkih kolega Tomo Marić i Slavko Basara, a potpisnik ovih redova o njoj najviše čuo od dvojice bivših igrača Borca, i te kako pouzdanih svedoka koji su svakako bili među najzaslužnijim za podvig Banjalučana. Sudbina je htela da obojica kasnije dođu u Sarajevo gde sam imao prilike da razgovaram o čuvenoj utakmici i trijumfu protiv Crvene zvezde koja je počela da stvara tim za Bari i titulu prvaka Evrope.

„Ta utakmica mi je ostala i u lepoj i tužnoj uspomeni. Bio sam mnogo srećan što je Borac u finalu pobedio moćnu Zvezdu, ali tužan zbog činjenice da nisam branio. Dan pre utakmice kada je Hule (Husnija Fazlić) saopštio sastav tima i da treba da brani Karalić pao mi je „mrak na oči” spremio sam se i otišao u Banjaluku. Pokazalo se da je bio u pravu jer je Karalić branio sjajno i čak uhvatio loptu Piksiju iz penala”, pričao mi je pre 23 godine na Koševu Ante Jakovljević, uzgred rečeno pravi dasa, a u Sarajevu su ga zvali Tonči.

Da nije bilo blistavog Jakovljevića Borac ni slučajno ne bi ni stigao do finala. U šesnaestini finala Banjalučani su posle izvođenja penala eliminisali Osijek, a golman „crveno-plavih” je odbranio dva penala. Isti slučaj se desio u polufinalu protiv Prištine kada je Jakovljević u penal seriji odbranio čak tri jedanaesteraca i nadao se da će braniti u finalu. Želja mu se nije ispunila.

U leto 1991. godine posle igranja u Belgiji i Francuskoj u Sarajevu je došao i Senad Lupić strelac pobedonosnog gola za Borac. Imao sam priliku da ga upoznam i razgovaram o „svemu i svačemu”. Bez obzira što je od čuvene pobede nad Zvezdom prošlo više od tri godine Lupić je sa velikim oduševljenjem pričao o toj utakmici. I dalje mu je „iskrilo” iz očiju na pomen ove utakmice.

„Bez dileme moja najdraža utakmica. Nešto mi je govorilo da ću dati gol. Tako je i bilo. Bili smo u istom hotelu sa igračima Zvezde, a trener Fazlić je noć pred utakmicu sve „istumbao”. Redovno sam bio cimer sa Beširovićem, a on me je to veče stavio u sobu sa Šijakovićem. Celu noć nisam oka sklopio ubeđen da ću sutradan dati gol. I sada trzam glavom kada pričam o tom golu. Mislim da je to najvažniji gol u istoriji kluba i baš sam ga ja postigao. Dan kasnije nas je, mislim, cela Banjaluka dočekala ispred Boske. To se pamti celi život pa i moj boravak u Borcu”, govorio mi je Lupić, ja pisao u čuveni „Lipa” blok.

Treba reći da je na putu do finala i duela protiv Crvene zvezde Senad Lupić samo u kup utakmicama postigao 15 golova i bio je najzaslužniji za plasman Borca. Danas živi u Belgiji gde ima kafić i nema više nikakve veze sa fudbalom.

Prošlost je istorija. Istorija jugoslovenskog klupskog fudbala je bila sjajna. Jedan od razloga za to jeste i činjenica da Golijat (Crvena zvezda, Hajduk, Partizan...) nikada nije smeo da se opusti jer bi po pravilu znali da dobiju „po tamburi” i izgube i od Davida (Borac, Čelik, Iskra iz Bugojna). E, kakva su to fudbalska vremena bila. Neuporedivo zanimljiva nego danas kada se šampion zna već posle 10-15 kola.