Са шалом у једној руци и ружом у другој. Или неким другим цветом. Ишли су навијачи Партизана ка Штарк арени. Са цветом који су после у тишини спустили испод Споменика кошарци. И тај начин још једном одали почаст девојчицама и дечацима и њиховом чувару који су настрадали у страшној трагедији у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“.
Пошто су упутили последњи поздрав тим малим анђелима, навијачи су наставили ка дворани. Било је и оних који су у дворану донели цвет. На утакмицу коју су доста дуго чекали, а којој нису могли да се радују. Утакмицу која је морала да се одигра тако – у тишини. Са помешаним осећањима... Јаким, помешаним осећањима. Код свих актера.
И играла се... И све је било другачије.
Први пут се на три минута са трибина није зачуло оно „Да волим црно-беле“. Само – шалови. И тишина.
Пре тога – играчи оба тима на званично представљање изашли су у мајицама на којима је писало: Основна школа „Владислав Рибникар”, Партизан је имао и посебну гарнитуру дресова. Потпуно црну. Где је на централном делу писало исто – Основна школа „Владислав Рибникар”.
Почело је минутом ћутања, али пре тога присутнима су се обратили капитен Партизана Данило Анђушић, као и Најџел Вилијамс Гос, некада играч клуба из Хумске, сада бек Реала.
- У овом језивом тренутку бола, саосећајући са свима који су претрпели ненадокнадив губитак, на паркету смо искључиво због потребе да се злу каже: СТОП! Ова утакмица искључиво је у част осам малишана и њиховог чувара. Мислима и срцем смо са вашим породицама – рекао је Анђушић.
Све што се десило, погодило је све. Баш никога није оставило равнодушним.
Навијачи јесу дошли. Није била рекордна посета, али Штарк арена јесте била пуна. Није било организованог навијања. Али је и само присуство тих људи учинило да се играчи Партизана осете боље. Колико је то у овим околностима било могуће.
Као што су учинили и да се играчи Реала не осете добро... Уопште. Јаким звиждуцима, који су необично дуго трајали – Мадриђани су дочекани на загревању. Још јачим аплаузом играчи Партизана... Посебним Кевин Пантер и Алекса Аврамвић, а најпосебнијим Жељко Обрадовић. Нешто је ипак било као што је увек.
ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ ДРАГАНУ
Између две четвртине официјелни спикер имао је посебну молбу за све у дворани.
- Породица страдалог домара Основне школе „Владислав Рибникар”, Драгана Влаховића, великог навијача нашег клуба, замолила је да му са овог места упутимо последњи позрав. Устанимо и аплаузом поздравимо Драгана – рекао је чувени Чарли.
Сви су устали и поздравили Драгана.
АПЛАУЗИ БЕЗ РАСПОЛОЖЕЊА
Двадесетак минута пре почетка утакмице, из тунела је изашао тандем због којег је Арена запљескала, али нимало задовољна. Алекса Аврамовић, са гипсом на руци и Кевин Пантер, са казном од Евролиге ”у џепу”, отпоздрављали су навијачима који би их радије видели у дресовима, али...
Онда је ушао и Жељко Обрадовић. Громогласним аплаузима овога пута је одговорио само благо, на крају, када је дошао до клупе. Није му било до слављеничке атмосфере.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
