Sa šalom u jednoj ruci i ružom u drugoj. Ili nekim drugim cvetom. Išli su navijači Partizana ka Štark areni. Sa cvetom koji su posle u tišini spustili ispod Spomenika košarci. I taj način još jednom odali počast devojčicama i dečacima i njihovom čuvaru koji su nastradali u strašnoj tragediji u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.
Pošto su uputili poslednji pozdrav tim malim anđelima, navijači su nastavili ka dvorani. Bilo je i onih koji su u dvoranu doneli cvet. Na utakmicu koju su dosta dugo čekali, a kojoj nisu mogli da se raduju. Utakmicu koja je morala da se odigra tako – u tišini. Sa pomešanim osećanjima... Jakim, pomešanim osećanjima. Kod svih aktera.
I igrala se... I sve je bilo drugačije.
Prvi put se na tri minuta sa tribina nije začulo ono „Da volim crno-bele“. Samo – šalovi. I tišina.
Pre toga – igrači oba tima na zvanično predstavljanje izašli su u majicama na kojima je pisalo: Osnovna škola „Vladislav Ribnikar”, Partizan je imao i posebnu garnituru dresova. Potpuno crnu. Gde je na centralnom delu pisalo isto – Osnovna škola „Vladislav Ribnikar”.
Počelo je minutom ćutanja, ali pre toga prisutnima su se obratili kapiten Partizana Danilo Anđušić, kao i Najdžel Vilijams Gos, nekada igrač kluba iz Humske, sada bek Reala.
- U ovom jezivom trenutku bola, saosećajući sa svima koji su pretrpeli nenadoknadiv gubitak, na parketu smo isključivo zbog potrebe da se zlu kaže: STOP! Ova utakmica isključivo je u čast osam mališana i njihovog čuvara. Mislima i srcem smo sa vašim porodicama – rekao je Anđušić.
Sve što se desilo, pogodilo je sve. Baš nikoga nije ostavilo ravnodušnim.
Navijači jesu došli. Nije bila rekordna poseta, ali Štark arena jeste bila puna. Nije bilo organizovanog navijanja. Ali je i samo prisustvo tih ljudi učinilo da se igrači Partizana osete bolje. Koliko je to u ovim okolnostima bilo moguće.
Kao što su učinili i da se igrači Reala ne osete dobro... Uopšte. Jakim zvižducima, koji su neobično dugo trajali – Madriđani su dočekani na zagrevanju. Još jačim aplauzom igrači Partizana... Posebnim Kevin Panter i Aleksa Avramvić, a najposebnijim Željko Obradović. Nešto je ipak bilo kao što je uvek.
POSLEDNjI POZDRAV DRAGANU
Između dve četvrtine oficijelni spiker imao je posebnu molbu za sve u dvorani.
- Porodica stradalog domara Osnovne škole „Vladislav Ribnikar”, Dragana Vlahovića, velikog navijača našeg kluba, zamolila je da mu sa ovog mesta uputimo poslednji pozrav. Ustanimo i aplauzom pozdravimo Dragana – rekao je čuveni Čarli.
Svi su ustali i pozdravili Dragana.
APLAUZI BEZ RASPOLOŽENjA
Dvadesetak minuta pre početka utakmice, iz tunela je izašao tandem zbog kojeg je Arena zapljeskala, ali nimalo zadovoljna. Aleksa Avramović, sa gipsom na ruci i Kevin Panter, sa kaznom od Evrolige ”u džepu”, otpozdravljali su navijačima koji bi ih radije videli u dresovima, ali...
Onda je ušao i Željko Obradović. Gromoglasnim aplauzima ovoga puta je odgovorio samo blago, na kraju, kada je došao do klupe. Nije mu bilo do slavljeničke atmosfere.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
