Микец: Стрељаштво не треба да се ставља у исти кош са поменутим догађајима

У Србији траје тродневна жалост због трагедије у београдској ОШ „Владислав Рибникар”, а 30-ак сати касније се догодио и покољ у Дубони, Шепшину и Малом Орашју, селима између Младеновца и Смедерева.

У два стравична инцидента животе је изгубило 17 лица, махом деце и младих, а повређено је више од 20 особа.

Нажалост, уместо о богатој ризници медаља, са Дамиром Микецом смо разговарали о вероватно најмрачнијим данима Србије у новијој историји. Као готово сви грађани, олимпијски вицешампион и првак света је запрепашћен незапамћеним злочинима.

-Немам шта да одузмем или додам. То је трагедија, ником није свеједно. Све је стало у нашим главама и мислима. Овај низ је отворио бројна питања. Супруга Мелиса се пренеразила, није могла да спава целу ноћ. Никоме није свеједно, нарочито нама родитељима.

Забринут је да би потенцијалне мере могле да угасе спорт у ком Србија ниже бројне успехе.

-Стрељаштво не треба да се ставља у исти кош са поменутим догађајима. То је олимпијски спорт, на програму је од првих Игара 1896. у Атини. Ми, професионални стрелци, немамо никакве везе са врстом оружја којим су почињени гнусни злочини.

Нагласио је да се у стрељаштву баштине дијаметрално супротне особине од оних који су истицале нападаче.

-Има ту много чега корисног да се научи. У стрељанама код нас се није догодио ниједан инцидент, а захвалност се дугује стриктним правилима понашања. Стрељаштво је спорт који полазнике треба да учини бољим људима, да се науче самоконтроли, опуштању, борби против самих себе, концентрацији... То су главне врлине које се стичу на ватреној линији, а оне много значе у свакодневном животу.

Издвојио је лични пример да укаже на значај духовне равнотеже у стрељаштву.

-Увек треба бити спреман за наредни хитац. Пријатељи изван стрељаштва често умеју да се зачуде „како се ниси ни изнервирао, ја бих полудео да сам на твом месту”, на шта им кроз осмех одговорим да ми је посао да будем константно смирен.

Подсећа да нико из стрељачког спорта не узима безбедност здраво за готово.

-Свако дете учимо правилним руковањем оружја. Сваки спорт има реквизит, лопта у кошарци, рекет у тенису, али с пиштољем нема простора за шалу. Нула је толеранција на насилничке теденције или неозбиљност кад обучавамо децу. Имали смо случај полазника на тренингу, који је коментарисао кога је замислио као мету. „Јао, само сам се шалио...” Не, довиђења! Дечак је одмах избачен из стрељане, веома смо ригидни по питању правила понашања.

Осврнуо се и на могућност забране уласка деце у стрељане.

-Моја стрељана није иста као она где је ишао 13-годишњак из „Рибникара”, то мора јасно да се раздвоји. Људи морају да разумеју да су то две потпуно различите ствари. Почео сам са стрељаштвом са 14 година, што се сматра касним почетком.

Микец, син војног лица, истиче да је одрастао међу оружјем. Ипак, отац се увек старао да деца никад не пронађу оружје.

-У животу сам испалио свега 20 хитаца из ватреног оружја. Био сам са пријатељима на отвореном стрелишту, рекли су ми „хајде, Микец, пробај”. Није ми то било привлачно, не „ради” ме то. Сад да пуцам из девет милиметара, „збројевке”, аутоматског оружја... Не могу да замислим себе, рецимо, у лову и да пуцам у неку дивљу животињу. Боже сачувај! То никад не бих могао.

Сматра да је на психолозима да говоре о позадинама мотивима убица.

-Треба бити уз децу, сваки дан причам с њима. Савршено сам свестан да вршњачко насиље никог није обишло. Пошао бих од себе, и ја сам својевремено играо игрице „пуцачине”, као што је „Дум”. Цела генерација је играла „Кантер”, па нисмо правили овакве ствари. Стварно не знам који би закључак могао да се изведе, конкретна суштина.

Као угледни спортиста, имао је кратку поруку за крај.

-Не поновило се никад!