Mikec: Streljaštvo ne treba da se stavlja u isti koš sa pomenutim događajima

U Srbiji traje trodnevna žalost zbog tragedije u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar”, a 30-ak sati kasnije se dogodio i pokolj u Duboni, Šepšinu i Malom Orašju, selima između Mladenovca i Smedereva.

U dva stravična incidenta živote je izgubilo 17 lica, mahom dece i mladih, a povređeno je više od 20 osoba.

Nažalost, umesto o bogatoj riznici medalja, sa Damirom Mikecom smo razgovarali o verovatno najmračnijim danima Srbije u novijoj istoriji. Kao gotovo svi građani, olimpijski vicešampion i prvak sveta je zaprepašćen nezapamćenim zločinima.

-Nemam šta da oduzmem ili dodam. To je tragedija, nikom nije svejedno. Sve je stalo u našim glavama i mislima. Ovaj niz je otvorio brojna pitanja. Supruga Melisa se prenerazila, nije mogla da spava celu noć. Nikome nije svejedno, naročito nama roditeljima.

Zabrinut je da bi potencijalne mere mogle da ugase sport u kom Srbija niže brojne uspehe.

-Streljaštvo ne treba da se stavlja u isti koš sa pomenutim događajima. To je olimpijski sport, na programu je od prvih Igara 1896. u Atini. Mi, profesionalni strelci, nemamo nikakve veze sa vrstom oružja kojim su počinjeni gnusni zločini.

Naglasio je da se u streljaštvu baštine dijametralno suprotne osobine od onih koji su isticale napadače.

-Ima tu mnogo čega korisnog da se nauči. U streljanama kod nas se nije dogodio nijedan incident, a zahvalnost se duguje striktnim pravilima ponašanja. Streljaštvo je sport koji polaznike treba da učini boljim ljudima, da se nauče samokontroli, opuštanju, borbi protiv samih sebe, koncentraciji... To su glavne vrline koje se stiču na vatrenoj liniji, a one mnogo znače u svakodnevnom životu.

Izdvojio je lični primer da ukaže na značaj duhovne ravnoteže u streljaštvu.

-Uvek treba biti spreman za naredni hitac. Prijatelji izvan streljaštva često umeju da se začude „kako se nisi ni iznervirao, ja bih poludeo da sam na tvom mestu”, na šta im kroz osmeh odgovorim da mi je posao da budem konstantno smiren.

Podseća da niko iz streljačkog sporta ne uzima bezbednost zdravo za gotovo.

-Svako dete učimo pravilnim rukovanjem oružja. Svaki sport ima rekvizit, lopta u košarci, reket u tenisu, ali s pištoljem nema prostora za šalu. Nula je tolerancija na nasilničke tedencije ili neozbiljnost kad obučavamo decu. Imali smo slučaj polaznika na treningu, koji je komentarisao koga je zamislio kao metu. „Jao, samo sam se šalio...” Ne, doviđenja! Dečak je odmah izbačen iz streljane, veoma smo rigidni po pitanju pravila ponašanja.

Osvrnuo se i na mogućnost zabrane ulaska dece u streljane.

-Moja streljana nije ista kao ona gde je išao 13-godišnjak iz „Ribnikara”, to mora jasno da se razdvoji. Ljudi moraju da razumeju da su to dve potpuno različite stvari. Počeo sam sa streljaštvom sa 14 godina, što se smatra kasnim početkom.

Mikec, sin vojnog lica, ističe da je odrastao među oružjem. Ipak, otac se uvek starao da deca nikad ne pronađu oružje.

-U životu sam ispalio svega 20 hitaca iz vatrenog oružja. Bio sam sa prijateljima na otvorenom strelištu, rekli su mi „hajde, Mikec, probaj”. Nije mi to bilo privlačno, ne „radi” me to. Sad da pucam iz devet milimetara, „zbrojevke”, automatskog oružja... Ne mogu da zamislim sebe, recimo, u lovu i da pucam u neku divlju životinju. Bože sačuvaj! To nikad ne bih mogao.

Smatra da je na psiholozima da govore o pozadinama motivima ubica.

-Treba biti uz decu, svaki dan pričam s njima. Savršeno sam svestan da vršnjačko nasilje nikog nije obišlo. Pošao bih od sebe, i ja sam svojevremeno igrao igrice „pucačine”, kao što je „Dum”. Cela generacija je igrala „Kanter”, pa nismo pravili ovakve stvari. Stvarno ne znam koji bi zaključak mogao da se izvede, konkretna suština.

Kao ugledni sportista, imao je kratku poruku za kraj.

-Ne ponovilo se nikad!