НАЛИЧЈЕ ЛОПТЕ: Шта се десило 12. дана марта 1992?

Желимир Обрадовић је 18 пута пре серије са Реалом био у четвртфиналу Евролиге, само једном није прошао у полуфинале. Међутим, чудесан домет најтрофејнијег европског стручњака није тема ове приче, а могла би бити, већ прва утакмица његовог првог четвртфинала 12. марта 1992. са италијанским Кнором који је узгред - и сутра ће Реал - тада имао предност домаћег терена у мајсторици. Партизан је после ње доспео у Истанбул и постигао највећи успех у клупској историји српске кошарке.

Ако је историја вечно понављање истог, а у случају Жељка Обрадовића јесте, Партизан би опет могао у предворје славе, овог пута у Каунас.

Међутим, вратимо се у сезону 1991/1992 када су црно-бели због санкција међународне заједнице према нашој земљи све утакмице у групној фази као домаћини играли у Фуенлабради - ФИБА им је дозволила да само прву утакмицу елиминација одиграју код куће у Београду. Ни тада, а ни сада ми није јасно како то да Хала Пионир на том мечу није била пуна. Хајде да не кажемо да је била полупразна, већ полупуна. Било је између 3500 и 4000 посматрача. Ко не верује нека консултује снимак другог полувремена на јутјубу. Чуће глас легендарног Драгана Никитовића.

Био сам на тој утакмици одиграној 12. марта 92. Деловало је некако необично, са много празних столица, иако је навијање присутних било као и да су трибине крцате. Не сећам се да је та ситуација била тема медија. Посебно кад се освојио највреднији пехар, то је пало у пети план.

Али ни дан данас после 31 године ми није јасно, нарочито у светлу овосезонске посете утакмицама Партизана у Евролиги, кад су оборени сви рекорди, шта се десило тог 12. марта 1992. Верујем и тадашњим протагонистима амбиција Партизана.

Било би логично с обзиром на околности, једини меч у Београду - да је све горело. А није... Који су разлози?

Репрезентација је била актуелни светски и европски првак и - олимпијски вицешампион. Три године пре те, Југопластика је везано освајала Куп шампиона, пре ње и Цибона и Босна. Дакле постојала је свест о снази те југословенске кошарке. Можда чак и димензија уображености, али са те стране ветар није дувао. Јер, тешко је поверовати да Кнор из Болоње, оригинално Виртус, није био противник по мери за пун Пионир.

Ма какав Кнор, поштовање су куд и камо више заслуживали момци Партизана. Због изгнанства из своје земље. Али пре ће бити да је разлог скромне посете била атмосфера лоших вибрација увожена из казана Босне и Херцеговине. Где је све кувало. Наслућивао се најгори, ратни сценарио. Људи су били забринути, увлачили су се у себе. СФРЈ се већ распала.

Десет година после Истанбула у репризи Ђорђевићеве тројке Пионир је био мали. Истина Ђорђевић, Даниловић, Ребрача… су у међувремену још итекако порасли. Као и Обрадовић.

Склони заверама сигурно ће се упитати шта је проузроковало ове редове. Кад сам прочитао Обрадовићев евролигашки биланс ово 12. мартовско вече из 1992. је искочило из дубине сећања и почело да ме прогања.

Не знам одговор ни 31 годину касније.

Има пречих ствари од спорта, опште је место и одговор би у том случају био исувише прозаичан да би могао да буде поуздан. Јер колико се само време убрзало и кроз шта је све друштво, посебно наше, у међувремену прошло.

Док се броје сати до мајсторице са Реалом у Мадриду, ето мотива за дискусију.