NALIČJE LOPTE: Šta se desilo 12. dana marta 1992?

Želimir Obradović je 18 puta pre serije sa Realom bio u četvrtfinalu Evrolige, samo jednom nije prošao u polufinale. Međutim, čudesan domet najtrofejnijeg evropskog stručnjaka nije tema ove priče, a mogla bi biti, već prva utakmica njegovog prvog četvrtfinala 12. marta 1992. sa italijanskim Knorom koji je uzgred - i sutra će Real - tada imao prednost domaćeg terena u majstorici. Partizan je posle nje dospeo u Istanbul i postigao najveći uspeh u klupskoj istoriji srpske košarke.

Ako je istorija večno ponavljanje istog, a u slučaju Željka Obradovića jeste, Partizan bi opet mogao u predvorje slave, ovog puta u Kaunas.

Međutim, vratimo se u sezonu 1991/1992 kada su crno-beli zbog sankcija međunarodne zajednice prema našoj zemlji sve utakmice u grupnoj fazi kao domaćini igrali u Fuenlabradi - FIBA im je dozvolila da samo prvu utakmicu eliminacija odigraju kod kuće u Beogradu. Ni tada, a ni sada mi nije jasno kako to da Hala Pionir na tom meču nije bila puna. Hajde da ne kažemo da je bila poluprazna, već polupuna. Bilo je između 3500 i 4000 posmatrača. Ko ne veruje neka konsultuje snimak drugog poluvremena na jutjubu. Čuće glas legendarnog Dragana Nikitovića.

Bio sam na toj utakmici odigranoj 12. marta 92. Delovalo je nekako neobično, sa mnogo praznih stolica, iako je navijanje prisutnih bilo kao i da su tribine krcate. Ne sećam se da je ta situacija bila tema medija. Posebno kad se osvojio najvredniji pehar, to je palo u peti plan.

Ali ni dan danas posle 31 godine mi nije jasno, naročito u svetlu ovosezonske posete utakmicama Partizana u Evroligi, kad su oboreni svi rekordi, šta se desilo tog 12. marta 1992. Verujem i tadašnjim protagonistima ambicija Partizana.

Bilo bi logično s obzirom na okolnosti, jedini meč u Beogradu - da je sve gorelo. A nije... Koji su razlozi?

Reprezentacija je bila aktuelni svetski i evropski prvak i - olimpijski vicešampion. Tri godine pre te, Jugoplastika je vezano osvajala Kup šampiona, pre nje i Cibona i Bosna. Dakle postojala je svest o snazi te jugoslovenske košarke. Možda čak i dimenzija uobraženosti, ali sa te strane vetar nije duvao. Jer, teško je poverovati da Knor iz Bolonje, originalno Virtus, nije bio protivnik po meri za pun Pionir.

Ma kakav Knor, poštovanje su kud i kamo više zasluživali momci Partizana. Zbog izgnanstva iz svoje zemlje. Ali pre će biti da je razlog skromne posete bila atmosfera loših vibracija uvožena iz kazana Bosne i Hercegovine. Gde je sve kuvalo. Naslućivao se najgori, ratni scenario. Ljudi su bili zabrinuti, uvlačili su se u sebe. SFRJ se već raspala.

Deset godina posle Istanbula u reprizi Đorđevićeve trojke Pionir je bio mali. Istina Đorđević, Danilović, Rebrača… su u međuvremenu još itekako porasli. Kao i Obradović.

Skloni zaverama sigurno će se upitati šta je prouzrokovalo ove redove. Kad sam pročitao Obradovićev evroligaški bilans ovo 12. martovsko veče iz 1992. je iskočilo iz dubine sećanja i počelo da me proganja.

Ne znam odgovor ni 31 godinu kasnije.

Ima prečih stvari od sporta, opšte je mesto i odgovor bi u tom slučaju bio isuviše prozaičan da bi mogao da bude pouzdan. Jer koliko se samo vreme ubrzalo i kroz šta je sve društvo, posebno naše, u međuvremenu prošlo.

Dok se broje sati do majstorice sa Realom u Madridu, eto motiva za diskusiju.