Јунак Славко - Одбранио пенал Динаму и донео титулу Звезди

Осамдесетих година прошлог века у шампионату Југославије било је неколико изванредних чувара мреже. Славко Радовић један је од њих. Бранио је гол више клубова, али посебно се истакао у зеничком Челику и Земуну.

Могао је да брани мрежу било којег југословенског клуба, али судбина је често мешала карте. Чувао је гол ОФК Титограда, Будућности, Слободе Ужице, Ловћена са Цетиња, зеничког Челика, будванског Могрена, Земуна, никшићке Сутјеске, крушевачког Напретка, те которског Бокеља. Данас се може рећи да се претпоставља само колико је младих људи бавило се фудбалом и голманским умећима због његових незаборавних парада.

Рођен је у Титограду 11. новембра 1963. године и логично је било да своју плодоносну каријеру започне у главном граду Црне Горе.

– Почео сам са својих 14 година у предграђу тадашњег Титограда, у Црвеној стијени. У клубу где су стасавали Драгољуб и Бранко Брновић, Милоња Ђукић... Тако су почели наши фудбалски кораци, а многи смо отишли далеко – започео је казивање Славко Радовић.

Можда своја најбоља издања имао је у дресу Челика. У Зеници је у такмичарској 1988/89. години бранио свих 34 утакмице. Занимљив податак.

– У Зеници је било најлепше. Прави фудбалски град. За фудбал се живело. Тамо је било милина наступати. Сада је јако тужно у каквом стању се Челик налази – подвлачи он.

Бајковито су изгледале утакмице против највећих клубова.

– Сваку утакмицу посматрало је између 15 и 20 хиљада гледалаца. Била је борбена и садржајна игра, мотива није недостајало. Било је милина, да се данас не може ни замислити како је тада било – признаје Радовић.

Бранио је и у Земуну, није то далеко од Топчидерског брда, а маштао је да стане на гол једног од великана.

– Тих година, док сам још био у Челику, стигао је позив из Партизана. Међутим, не знам зашто до реализације договора није дошло, ангажовали су Горана Пандуровића. Остало ми је то неостварени сан. Био сам велики навијач Партизана, али моја жеља никада се није реализовала – сетно ће Радовић.

И репрезентација Југославије имала је сјајне чуваре мреже. У оно време ко год би добио прилику умео је да оправда поверење. Њему се није посрећило да оствари репрезентативни статус.

 – Нормално да жалим због тога. Пред Мундијал у Италији 1990. позвани смо Томсилав Ивковић, Фахрудин Омеровић и ја. Међутим, у Италију је отишао Драгоје Лековић, као млађи и перспективнији – наставља он.

У данашње време чувари мреже његових вредности господаре на голу највећих европских клубова, а он је своју каријеру привео крају у Сутјесци, Напретку, те Бокељу. Ипак, памте га људи. Не могу се оне чудесне параде заборавити.

– То годи. Када се сетим шта је све било и како је било. Није узалуд све протекло. Много тога се заборавило, али када се човек мислима врати у прошлост, много тога трепери пред очима. Било је лепо, много је успомена – казује Радовић.

У оно време било је много врхунских голмана. У Звезди Бранко Давидовић и Стеван Стојановић, у Партизану Фахрудин Омеровић, у Динаму Дражен Ладић и Маријан Влак, у Хајдуку Младен Пралија и Зоран Варводић...

– И Ријека је имала Маура Равнића, па тузланска Слобода Пешталића, Сарајево Ђурковића, онда Чобо Јањуш. Војводина је имача Чеду Мараса, са њим су били шампиони – наставља Славко Радовић.

Посветио се тренерском позиву, радио је у Црној Гори, али и у иностранству. Може још много тога да да најпопуларнијем спорту.

– Милина је радити са млађим спортистима. Хоће да питају, радознали су. Мени није тешко да им помогнем, објасним, да кажем шта да раде, како да се понашају. Млади хоће да уче – тврди некада сјајни чувар мреже.

Када ће Сутјеска или Будућност да остваре нешто више на међународној спортској сцени?

– И Будућност и Сутјеска раде на томе, али немају довољно среће. Прођу једно или два кола у квалификацијама и немају снаге за нешто више. То је на руководствима тих клубова да виде где је запело, шта чинити да се оде даље – додаје.

Не скрива како је добио надимак Шкурта.

– Као малишан био сам несташан. Код нас се говорило: ’Погледај га, како курта!’ Нека баба пришила ми је ’ш’ и остао сам Шкурта. Не љутим се, нека га – појашњава Радовић.

Не чује се често са асовима који су шпартали теренима широм Југе када је он бранио.

– Не чујемо се често. Међутим, увек када нађем времена одем до Земуна или у Зеницу. Тамо сам био бар десетак пута. Сретнем неког од оне старе раје, испричамо се, евоцирамо успомене и идемо свако својим путем – говори Радовић.

Остаје нам само да се присећамо једног златног времена, пуних стадиона и чувених парада Славка Радовића. И да се надамо да стасавају неки нови Радовићи, свесни да ће бити тешко наследити оног некадашњег.

И правог...