Спорт може много...

За Журнал пише: Зоран Аврамовић

Ожиљци који се не виде најтеже зацељују, једнако као што је трагедији тешко сазнати узроке.

Давно је написано „Све што је познато, није самим тим и сазнато, само зато што је познато“, што може бити један од начина да се престане са интерпретацијама последица, док се не спознају суштински узроци.

Овај текст је покушај трагања да се укаже на то, да постоји и аналогни и стварни свет, а не само дигитални и виртуални.

Далеко од тога да се у томе тражи узрок било које трагедије и ниподаштавају све вредности дигитализације и предности друштвених мрежа, али у овом времену комуникације у реалном времену и вештачке интелигенције, комуникација те врсте постаје попут атомске eнергије: у правој мери може бити лековита, у неконтролисаној мери постаје рушилачка.

Негде пре двадесетак година, социолози на глобалном нивоу су указивали на мане савремене културе, истичући да је могућ „општи релативизам“, „шум који настаје због непотребног преобиља информацијама“, „мрвљења ситних феномена“ указујући да је можда пројектовани ефекат наметање уверења да је све релативно и изражено кроз фразе „све може“ и „све је cool“...

Истраживање под покровитељством UNESCO-a средином последње декаде двадесетог века, тачније резултати тог истраживања указивали су да долази „посттелевизијско доба“ и да ће највећи проблем бити својеврсна „криза идеја“ односно недостатак креативног потенцијала оних, који осмишљавају њен садржај.

Вешто је већ почела нова дисциплина „спиновања“, „да није страшно шта телевизије приказују, већ је страшно шта људи желе да виде“.

Медисон Авенија – симбол за „advertising“ је задовољно ликовала, јер је онај маркетинг који помаже животу, а не уређује га по некој матрици без етике све више и више бивао потиснут. Јер, потребно је указати на опасност неограниченог подржавања конзумеризма, са указивањем, да није лоше живети боље, али да није баш исправно уверење да је важније „имати“ него „бити“.

Већ тада је упозоравано да је могућ ефекат тог „шума“ у коме ће се будуће генерације суочити са потешкоћама да не баш лако препознају где престаје информација, а почиње манипулација.

Шум је постајао све гласнији и данас је поприличан метеж.

Почетком двадесетог века је понуђена једна „аналогна“ платформа, никако као алтернатива и противтежа, већ као континуирана превенција, а то је: Спорт као покретач позитивних промена и превенције са јасним усмерењем ка спортској етици и промоцији вредности спорта.

Пројекција циља и сама сврха покренуте иницијативе сводила се на врло једноставан и свима разумљив савет или сугестију – да је спорт друштвена пракса / или би требало да постане/, да се истиче, заступа и примењује оно „спортско“ у спорту , афирмацијом спортских практичара, свих оних, којима је спорт саставни део дана, без обзира на године.

Шилер је тврдио „Човек је највише он сам, када се игра“, а Арсен Венгер „ Младим играчима је потребна слобода изражавања, да би се развили као креативни играчи... Требало би да их охрабримо да испробају вештине без страха од неуспеха“ .

Ера симптома и глобалних криза не може бити изговор да се и сами са собом не суочимо кроз игру – бавећи се спортом, без обзира на узраст и сваки од нас родитеља усмери своје дете на спорт са охрабрењем да испробају своје вештине, без страха од неуспеха. Ми старији пођимо од себе: Не вежбамо, зато што старимо, већ старимо зато што не вежбамо.

Кроз спорт се дете учи „култури тешкоћа“ – способности да прихвата и победе и поразе. Победе без еуфорије и поразе без депресије, јер у сржи спорта је „култура оптимизма“ и „култура ведрине“.

Спорт је у суштини мултикултурни инклузивни мост, у коме се сваки актер – појединачно или групно суочава са сопственим дометима, у перманентном настојању, да се буде бољи, без страха да се изгуби или доживи пораз, јер тај пораз никада није коначан.

Та чаролија непредвидивости у спорту зна да изненади и кад се најмање нада. Јер, пораз је привремено стање, одбијање борбе чини га коначним. И ако већ међу нама одраслима има и оних који „не живе своје снове, јер живе своје страхове“ омогућимо деци да се без морања и наметнутог перфекционизма суоче сами са собом кроз спорт и са спортом.

Без наметнутог страха од неуспеха и наметнутих критеријума, шта је за „некога“ успех. Бертанд Расел је сматрао да је страх главни извор предрасуде и један од главних извора окрутности.

Не би требало имати искривљену слику и не бити свестан да је спорт данас „друштвени лепак“ и да га многи желе искористити за промоцију својих пословних циљева и личних амбиција. Али о томе овде није реч

Реч је о спорту, као делу нашег сопственог живљења, дисања, нашег биолошког „ја“. Спорту, који инспирише акцију и посвећеност. Ствара дисциплину, самопоуздање и лидерство. Спорт је амбиција, која покреће и инспирише, нова искуства и велике доживљаје. Спорт отвара и срце и умове. Спорт омогућава деци пре свих,  да упознају и поделе искуства, која нису имали и заједно раде на истом циљу.

Стечене социјалне вештине се преносе и на друге аспекте живота.

Етика спорта и спортске вредности засноване су на истицању врлина, оног „спортског“ у спорту, као друштвеној пракси.

Спорт тестира, ствара и обликује решења, која ће истински користити друштву. Спорт се увек усуђује да направи корак, искорак изван стереотипа и предрасуда доказујући да разлике нису препреке.

Ко је могао помислити да је могуће да на Летњим олимпијским играма у дисциплини маратон могу поред такмичара учествовати и они, који то желе. А могуће је. У Паризу 2024. ће са стартне линије са такмичарима потрчати сви, који желе. То је тај искорак, јер спорт ствара начине сагледавања ствари. Спорт је догађај, који има причу. Много дивних прича.

Потребно је, тачније неопходно је афирмисати и истицати и дивне примере успеха, љубави, сарадње, поштовања, хуманости, доброчинства, светле примере које само спорт може да пружи...

А много их је.

Па, да кренемо.