Sport može mnogo...

Za Žurnal piše: Zoran Avramović

Ožiljci koji se ne vide najteže zaceljuju, jednako kao što je tragediji teško saznati uzroke.

Davno je napisano „Sve što je poznato, nije samim tim i saznato, samo zato što je poznato“, što može biti jedan od načina da se prestane sa interpretacijama posledica, dok se ne spoznaju suštinski uzroci.

Ovaj tekst je pokušaj traganja da se ukaže na to, da postoji i analogni i stvarni svet, a ne samo digitalni i virtualni.

Daleko od toga da se u tome traži uzrok bilo koje tragedije i nipodaštavaju sve vrednosti digitalizacije i prednosti društvenih mreža, ali u ovom vremenu komunikacije u realnom vremenu i veštačke inteligencije, komunikacija te vrste postaje poput atomske energije: u pravoj meri može biti lekovita, u nekontrolisanoj meri postaje rušilačka.

Negde pre dvadesetak godina, sociolozi na globalnom nivou su ukazivali na mane savremene kulture, ističući da je moguć „opšti relativizam“, „šum koji nastaje zbog nepotrebnog preobilja informacijama“, „mrvljenja sitnih fenomena“ ukazujući da je možda projektovani efekat nametanje uverenja da je sve relativno i izraženo kroz fraze „sve može“ i „sve je cool“...

Istraživanje pod pokroviteljstvom UNESCO-a sredinom poslednje dekade dvadesetog veka, tačnije rezultati tog istraživanja ukazivali su da dolazi „posttelevizijsko doba“ i da će najveći problem biti svojevrsna „kriza ideja“ odnosno nedostatak kreativnog potencijala onih, koji osmišljavaju njen sadržaj.

Vešto je već počela nova disciplina „spinovanja“, „da nije strašno šta televizije prikazuju, već je strašno šta ljudi žele da vide“.

Medison Avenija – simbol za „advertising“ je zadovoljno likovala, jer je onaj marketing koji pomaže životu, a ne uređuje ga po nekoj matrici bez etike sve više i više bivao potisnut. Jer, potrebno je ukazati na opasnost neograničenog podržavanja konzumerizma, sa ukazivanjem, da nije loše živeti bolje, ali da nije baš ispravno uverenje da je važnije „imati“ nego „biti“.

Već tada je upozoravano da je moguć efekat tog „šuma“ u kome će se buduće generacije suočiti sa poteškoćama da ne baš lako prepoznaju gde prestaje informacija, a počinje manipulacija.

Šum je postajao sve glasniji i danas je popriličan metež.

Početkom dvadesetog veka je ponuđena jedna „analogna“ platforma, nikako kao alternativa i protivteža, već kao kontinuirana prevencija, a to je: Sport kao pokretač pozitivnih promena i prevencije sa jasnim usmerenjem ka sportskoj etici i promociji vrednosti sporta.

Projekcija cilja i sama svrha pokrenute inicijative svodila se na vrlo jednostavan i svima razumljiv savet ili sugestiju – da je sport društvena praksa / ili bi trebalo da postane/, da se ističe, zastupa i primenjuje ono „sportsko“ u sportu , afirmacijom sportskih praktičara, svih onih, kojima je sport sastavni deo dana, bez obzira na godine.

Šiler je tvrdio „Čovek je najviše on sam, kada se igra“, a Arsen Venger „ Mladim igračima je potrebna sloboda izražavanja, da bi se razvili kao kreativni igrači... Trebalo bi da ih ohrabrimo da isprobaju veštine bez straha od neuspeha“ .

Era simptoma i globalnih kriza ne može biti izgovor da se i sami sa sobom ne suočimo kroz igru – baveći se sportom, bez obzira na uzrast i svaki od nas roditelja usmeri svoje dete na sport sa ohrabrenjem da isprobaju svoje veštine, bez straha od neuspeha. Mi stariji pođimo od sebe: Ne vežbamo, zato što starimo, već starimo zato što ne vežbamo.

Kroz sport se dete uči „kulturi teškoća“ – sposobnosti da prihvata i pobede i poraze. Pobede bez euforije i poraze bez depresije, jer u srži sporta je „kultura optimizma“ i „kultura vedrine“.

Sport je u suštini multikulturni inkluzivni most, u kome se svaki akter – pojedinačno ili grupno suočava sa sopstvenim dometima, u permanentnom nastojanju, da se bude bolji, bez straha da se izgubi ili doživi poraz, jer taj poraz nikada nije konačan.

Ta čarolija nepredvidivosti u sportu zna da iznenadi i kad se najmanje nada. Jer, poraz je privremeno stanje, odbijanje borbe čini ga konačnim. I ako već među nama odraslima ima i onih koji „ne žive svoje snove, jer žive svoje strahove“ omogućimo deci da se bez moranja i nametnutog perfekcionizma suoče sami sa sobom kroz sport i sa sportom.

Bez nametnutog straha od neuspeha i nametnutih kriterijuma, šta je za „nekoga“ uspeh. Bertand Rasel je smatrao da je strah glavni izvor predrasude i jedan od glavnih izvora okrutnosti.

Ne bi trebalo imati iskrivljenu sliku i ne biti svestan da je sport danas „društveni lepak“ i da ga mnogi žele iskoristiti za promociju svojih poslovnih ciljeva i ličnih ambicija. Ali o tome ovde nije reč

Reč je o sportu, kao delu našeg sopstvenog življenja, disanja, našeg biološkog „ja“. Sportu, koji inspiriše akciju i posvećenost. Stvara disciplinu, samopouzdanje i liderstvo. Sport je ambicija, koja pokreće i inspiriše, nova iskustva i velike doživljaje. Sport otvara i srce i umove. Sport omogućava deci pre svih,  da upoznaju i podele iskustva, koja nisu imali i zajedno rade na istom cilju.

Stečene socijalne veštine se prenose i na druge aspekte života.

Etika sporta i sportske vrednosti zasnovane su na isticanju vrlina, onog „sportskog“ u sportu, kao društvenoj praksi.

Sport testira, stvara i oblikuje rešenja, koja će istinski koristiti društvu. Sport se uvek usuđuje da napravi korak, iskorak izvan stereotipa i predrasuda dokazujući da razlike nisu prepreke.

Ko je mogao pomisliti da je moguće da na Letnjim olimpijskim igrama u disciplini maraton mogu pored takmičara učestvovati i oni, koji to žele. A moguće je. U Parizu 2024. će sa startne linije sa takmičarima potrčati svi, koji žele. To je taj iskorak, jer sport stvara načine sagledavanja stvari. Sport je događaj, koji ima priču. Mnogo divnih priča.

Potrebno je, tačnije neophodno je afirmisati i isticati i divne primere uspeha, ljubavi, saradnje, poštovanja, humanosti, dobročinstva, svetle primere koje samo sport može da pruži...

A mnogo ih je.

Pa, da krenemo.