ВРЕМЕПЛОВ – Пижон: Остао само жал за европским трофејом

Владимир Петровић Пижон један је од најбољих фудбалера које су Црвена звезда и некадашња Југославија имале. Постао је четврта Звездина звезда, а успешан је био и као тренер више клубова. Водио је репрезентације Србије и Кине, а данас је члан Извршног одбора Фудбалског савеза Србије.

На Лиону и међу звездашима – Пижон. За фудбалски свет – Петровић. За Енглезе – велемајстор. За Београђане или Бањалучане – вредност и спортска и људска, која има највећу могућу цену. Владимир Петровић Пижон, један једини. Био, биће и остаће.

Говорило се да су легендарни репортери Радивоје и Марко Марковић најзаслужнији што је звездаш и што је постао фудбалер светске популарности.

- Да, то је тачно. Пошто није било телевизора, као дете сам слушао радио преносе. Њих двојица су толико верно описивали Џајине дриблинге да сам се одмах заљубио у Црвену звезду, а Џаја ми је постао идол -  потврђује Петровић.

Љубав се зове то што је Пижон из Македонске улице, где је живео, као дечак пешице ишао на Маракану.

- Тачно је да сам живео у згради Политике, али до седме године. Становао сам потом на Звездари и одатле ишао пешице на стадион Црвене звезде. Тада се није тренирало као данас, од пете или од шесте године. Био сам мали да идем трамвајем. И није било организовано тренирање као данас.

Почео је фудбал да игра у Хајдуку са Лиона, а још тада је био мислима на црвеној страни Топчидерског брда.

- Увек сам био велики звездаш. И када сам играо у Хајдуку маштао сам да носим дрес Звезде и да постанем једног дана Драган Џајић. Мени су се практично остварили сви снови.

Са 15 година предводио је омладинску репрезентацију Југославије, са 19 је био на Мондијалу 1974. у Немачкој, а највећи сан је био да заигра за своју Црвену звезду. Памти како је и када је прешао у редове највећег клуба велике Југославије.

- Прешао сам на Маракану у 14. години. Играли су Хајдук са Лиона и Црвена звезда, Звезда је победила са 9:1, а мене су запазили упркос тешком поразу. Тражили су да пређем у вољени клуб и тако је све почело - присећа се Петровић.

Заиграо је са Драганом Џајићем у првом тиму клуба који му је за срце прирастао. Око њега све саме звезде, али није се уплашио новог изазова у великој спортској породици.

- Све је било тако. Били су то велики људи. Можда сам и ја томе допринео, носио сам им ствари, на путовањима сам певао њима. У игри сам мало грешио, па су ме волели. Да сам грешио много сви би ме игнорисали. Не верујем да ће се неком младом играчу догодити да га толико поштују, хвале и прате као што сам ја то доживео. Баш су ме волели - хвали се Петровић.

За златне године његове верности Звезди одиграо је 497 утакмица, постигао 117 голова. Освојене су четири титуле, по један куп и суперкуп. Трећи је на вечној листи првенствених мечева Звезде и други по броју утакмица у Европи.

- Задовољство је било само да заиграм у Црвеној звезди. Све друго што сам постигао буди лепе успомене, људи ме и данас срећу и поздрављају, негде на шалтерима сви се труде да ми изађу у сусрет, да своје обавезе са лакоћом завршим. Леп је то осећај. Памте људи једно време и моје игре.

Однекуд као да допире глас чувеног Миодрага Стојиљковића, који је својим преносом испратио Звезду у финале Купа УЕФА. Мало је недостајало да 1979.  освоји захтевно такмичење и све у време када је Пижон Петровић био капитен и вођа златне генерације. Остаје жал што се тада није успело.

- Сада ми је теже него тада. Како смо били близу циља. Спутани смо некоректним одлукама делиоца правде. Успех је доћи до финала, али, руку на срце, нама је требао припасти трофеј. И без њега, исписали смо златним словима један период трајања Црвене звезде.

Бајковито су изгледали вечити дербији у његово време и неописив осећај погађати мрежу највећег ривала, истовремено и спортског пријатеља, његова су лична признања.

- Свака утакмица против Партизана, од пионира до  сениора, мами уздахе. Још кад побеђујете онда је све лепо и узвишено. Кад дате гол, цео Београд и ондашња Југославија то су препричавали. То су незаборавни голови и утакмице, увек ћу се тога сећати.

Из Звезде је прешао у Арсенал, а онда у француске Брест и Нанси, те Антверпен и Стандард у Белгији. Запажена и инострана каријера.

- Најлепше је, ипак, било у Арсеналу. Пуни стадиони, чудна публика, било је уживање играти. Тапшали су ме и противнички играчи, али сам то заслужио. Вероватно сам био по њиховом укусу, а Енглези добре игре умеју да награде, све да сте ривал њиховом клубу.

Радио је као тренер у Црвеној звезди у два маха, био је и у Грчкој, са белоруском Славијом стигао је до дупле круне. Са младом репрезентацијом Србије и Црне Горе освојио је  европско сребро 2004. Водио је Бор, Војводину, ОФК Београд, а са кинеским Далијаном био је шампион најмногољудније земље света. Радио је и у Ираку, Јемену, Румунији, био је селектор Србије и Кине. Уз Миленка Михића, Гојка Зеца, Владицу Поповића, он је четврти тренер који је водио и Борац из Бањалуке и Звезду. Можда у својој тренерској и селекторској улози поново докучи високе домете.

- Руку на срце, на заласку сам каријере. Волим да едукујем млађе. Немам више живаца и жеље да се доказујем. Мало сам урадио као тренер колико сам могао и колико знам, али припишимо то судбини. Сада у ФС Србије сарађујем са млађим тренерима. Задовољан сам ако им могу пренети своје искуство - поручио је Владимир Петровић.

На француском се голуб назива Пижон, а наш Пижон по квалитету летео је високо, одмах испод самих звезда, и увек чврсто остао на земљи.

- Тренирам унука. Јако је талентован. Полако, тек му је десет година, нигде не журимо - закључио је своје казивање некада велики ас.

Време је мајка свега доброг: оцењује, процењује и доказује. Кад је реч о јунаку ове приче, време никада није стало. Мењајући свој облик и наше трајање у њему, да ли су пре били бољи дани или смо бољи били ми. За Владимира Петровића Пижона та одредница не важи. Једноставно, непоновљива Звездина звезда!

Био, јесте и биће…