VREMEPLOV – Pižon: Ostao samo žal za evropskim trofejom

Vladimir Petrović Pižon jedan je od najboljih fudbalera koje su Crvena zvezda i nekadašnja Jugoslavija imale. Postao je četvrta Zvezdina zvezda, a uspešan je bio i kao trener više klubova. Vodio je reprezentacije Srbije i Kine, a danas je član Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Srbije.

Na Lionu i među zvezdašima – Pižon. Za fudbalski svet – Petrović. Za Engleze – velemajstor. Za Beograđane ili Banjalučane – vrednost i sportska i ljudska, koja ima najveću moguću cenu. Vladimir Petrović Pižon, jedan jedini. Bio, biće i ostaće.

Govorilo se da su legendarni reporteri Radivoje i Marko Marković najzaslužniji što je zvezdaš i što je postao fudbaler svetske popularnosti.

- Da, to je tačno. Pošto nije bilo televizora, kao dete sam slušao radio prenose. Njih dvojica su toliko verno opisivali Džajine driblinge da sam se odmah zaljubio u Crvenu zvezdu, a Džaja mi je postao idol -  potvrđuje Petrović.

Ljubav se zove to što je Pižon iz Makedonske ulice, gde je živeo, kao dečak pešice išao na Marakanu.

- Tačno je da sam živeo u zgradi Politike, ali do sedme godine. Stanovao sam potom na Zvezdari i odatle išao pešice na stadion Crvene zvezde. Tada se nije treniralo kao danas, od pete ili od šeste godine. Bio sam mali da idem tramvajem. I nije bilo organizovano treniranje kao danas.

Počeo je fudbal da igra u Hajduku sa Liona, a još tada je bio mislima na crvenoj strani Topčiderskog brda.

- Uvek sam bio veliki zvezdaš. I kada sam igrao u Hajduku maštao sam da nosim dres Zvezde i da postanem jednog dana Dragan Džajić. Meni su se praktično ostvarili svi snovi.

Sa 15 godina predvodio je omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, sa 19 je bio na Mondijalu 1974. u Nemačkoj, a najveći san je bio da zaigra za svoju Crvenu zvezdu. Pamti kako je i kada je prešao u redove najvećeg kluba velike Jugoslavije.

- Prešao sam na Marakanu u 14. godini. Igrali su Hajduk sa Liona i Crvena zvezda, Zvezda je pobedila sa 9:1, a mene su zapazili uprkos teškom porazu. Tražili su da pređem u voljeni klub i tako je sve počelo - priseća se Petrović.

Zaigrao je sa Draganom Džajićem u prvom timu kluba koji mu je za srce prirastao. Oko njega sve same zvezde, ali nije se uplašio novog izazova u velikoj sportskoj porodici.

- Sve je bilo tako. Bili su to veliki ljudi. Možda sam i ja tome doprineo, nosio sam im stvari, na putovanjima sam pevao njima. U igri sam malo grešio, pa su me voleli. Da sam grešio mnogo svi bi me ignorisali. Ne verujem da će se nekom mladom igraču dogoditi da ga toliko poštuju, hvale i prate kao što sam ja to doživeo. Baš su me voleli - hvali se Petrović.

Za zlatne godine njegove vernosti Zvezdi odigrao je 497 utakmica, postigao 117 golova. Osvojene su četiri titule, po jedan kup i superkup. Treći je na večnoj listi prvenstvenih mečeva Zvezde i drugi po broju utakmica u Evropi.

- Zadovoljstvo je bilo samo da zaigram u Crvenoj zvezdi. Sve drugo što sam postigao budi lepe uspomene, ljudi me i danas sreću i pozdravljaju, negde na šalterima svi se trude da mi izađu u susret, da svoje obaveze sa lakoćom završim. Lep je to osećaj. Pamte ljudi jedno vreme i moje igre.

Odnekud kao da dopire glas čuvenog Miodraga Stojiljkovića, koji je svojim prenosom ispratio Zvezdu u finale Kupa UEFA. Malo je nedostajalo da 1979.  osvoji zahtevno takmičenje i sve u vreme kada je Pižon Petrović bio kapiten i vođa zlatne generacije. Ostaje žal što se tada nije uspelo.

- Sada mi je teže nego tada. Kako smo bili blizu cilja. Sputani smo nekorektnim odlukama delioca pravde. Uspeh je doći do finala, ali, ruku na srce, nama je trebao pripasti trofej. I bez njega, ispisali smo zlatnim slovima jedan period trajanja Crvene zvezde.

Bajkovito su izgledali večiti derbiji u njegovo vreme i neopisiv osećaj pogađati mrežu najvećeg rivala, istovremeno i sportskog prijatelja, njegova su lična priznanja.

- Svaka utakmica protiv Partizana, od pionira do  seniora, mami uzdahe. Još kad pobeđujete onda je sve lepo i uzvišeno. Kad date gol, ceo Beograd i ondašnja Jugoslavija to su prepričavali. To su nezaboravni golovi i utakmice, uvek ću se toga sećati.

Iz Zvezde je prešao u Arsenal, a onda u francuske Brest i Nansi, te Antverpen i Standard u Belgiji. Zapažena i inostrana karijera.

- Najlepše je, ipak, bilo u Arsenalu. Puni stadioni, čudna publika, bilo je uživanje igrati. Tapšali su me i protivnički igrači, ali sam to zaslužio. Verovatno sam bio po njihovom ukusu, a Englezi dobre igre umeju da nagrade, sve da ste rival njihovom klubu.

Radio je kao trener u Crvenoj zvezdi u dva maha, bio je i u Grčkoj, sa beloruskom Slavijom stigao je do duple krune. Sa mladom reprezentacijom Srbije i Crne Gore osvojio je  evropsko srebro 2004. Vodio je Bor, Vojvodinu, OFK Beograd, a sa kineskim Dalijanom bio je šampion najmnogoljudnije zemlje sveta. Radio je i u Iraku, Jemenu, Rumuniji, bio je selektor Srbije i Kine. Uz Milenka Mihića, Gojka Zeca, Vladicu Popovića, on je četvrti trener koji je vodio i Borac iz Banjaluke i Zvezdu. Možda u svojoj trenerskoj i selektorskoj ulozi ponovo dokuči visoke domete.

- Ruku na srce, na zalasku sam karijere. Volim da edukujem mlađe. Nemam više živaca i želje da se dokazujem. Malo sam uradio kao trener koliko sam mogao i koliko znam, ali pripišimo to sudbini. Sada u FS Srbije sarađujem sa mlađim trenerima. Zadovoljan sam ako im mogu preneti svoje iskustvo - poručio je Vladimir Petrović.

Na francuskom se golub naziva Pižon, a naš Pižon po kvalitetu leteo je visoko, odmah ispod samih zvezda, i uvek čvrsto ostao na zemlji.

- Treniram unuka. Jako je talentovan. Polako, tek mu je deset godina, nigde ne žurimo - zaključio je svoje kazivanje nekada veliki as.

Vreme je majka svega dobrog: ocenjuje, procenjuje i dokazuje. Kad je reč o junaku ove priče, vreme nikada nije stalo. Menjajući svoj oblik i naše trajanje u njemu, da li su pre bili bolji dani ili smo bolji bili mi. Za Vladimira Petrovića Pižona ta odrednica ne važi. Jednostavno, neponovljiva Zvezdina zvezda!

Bio, jeste i biće…