СЕЋАЊА - Радовановић: Спектакли против Реала и Милана за незаборав

Осамдесетих година прошлог века у Црвеној звезди са доста успеха играо је Славко Радовановић. Иако је имао задатак да са Марком Елснером командује одбраном црвено–белих често је умео бити стрелац попут голгетера. Пример Славка Радовановића говори да велики циљ живота није само знање већ хтење и ефикасност људског наума. На тај начин успео је да израсте у фудбалског зналца и аса којег је армија Звездиних навијача славила, поштовала и бескрајно ценила.

Црвеној звезди био је веран од 1980. до 1989. године, уз једну позајмицу у Сутјесци.

- У Црвеној звезди сам стасавао од седме године. Играо сам за петлиће, пионире, јуниоре, омладинце и цео живот посветио сам Црвеној звезди. И мој отац је био велики звездаш и члан клуба - прича Радовановић.

Рођен је 24. августа 1962. у Земуну. Звезда му није била само љубав него и огромна обавеза. Признаје да је посебан осећај било играти пред 100.000 гледалаца.

- Маштао сам да једног дана заиграм за први тим вољеног клуба. Кад сам дошао први пут на главни терен, стао сам поред гола, а он огроман. Тада сам пожелео да затресем мрежу, па да одем на Север да поздравим навијаче. Такве жеље постале су стварност. Један сам од малобројних играча Звезде који је од петлића стигао до првог тима. Нема баш много играча који могу да се похвале том чињеницом.

Често, негде у даљини, као да одзвањају речи легендарног репортера Радио Београда Марка Марковића, репортера из ледене ноћи, 4. марта 1987. Тада су Стојановић, Кривокапић, Радовановић, Брачун, Елснер, Јанковић, Ђуровић, Бошко Ђуровски, Цветковић, Стојковић и Мркела победили славни Реал са 4:2. У једном тренутку водили су против Мадриђана са 3:0, могло је бити бар пет-шест голова предности. Свеједно, уписали су се златним словима у историју нашег фудбала.

- Чинило ми се да је било минус 15 у Београду. Прво полувреме било је добро, водили смо са 3:0, наш голман је одбранио и једанаестерац Санчезу, али у наставку терен је био потпуно залеђен и нисмо више могли да се крећемо како смо желели. Онда се све променило. Знамо какво је тада било суђење. И данас је много неправде, а то узима лепоту спорту.

У Европи је постизао голове против Тракије и Брижа. Играо је  и мечеве против Милана, кад је тренер био Бранко Станковић, није само уживао поверење Велибора Васовића. Често се може чути да не беше магле новембра 1988. на Маракану, да би Звезда отишла далеко, овако је Милан стигао до титуле шампиона Европе.

- На Сан Сиру је било 1:1. У реваншу смо повели са 1:0, имали играча више и појавила се магла. Стадион је био пун као око, одиграли смо изузетан меч. Свако од нас знао је задатак, како да се супроставимо великом Милану са Барезијем, Ван Бастеном, Рајкардом, Гулитом, Анћелотијем... Међутим, у поновљеној утакмици деловали смо уморно, а они као да нису били играчи од претходног дана. Сумњало да су Миланези пошто су били у некаквом трансу и лагани као лептир, били под седативима. Касније су све добили моћно, великом разликом, па постали прваци Европе.

У домаћем првенству, у пролеће 1988. Славко Радовановић је тресао противничке мреже као од шале, а његова Звезда постала је шампион Југославије. Три пута се радовао таквим остварењима: 1981, 1984. и 1988. Црвено-бели су били и освајачи купа  1982.

- Мени су сви трофеји подједнако драги. Много смо путовали, улагали огромне напоре, некада запостављали и своје породице да би Звезда профитирала. У тој 1988. постигао сам девет голова, допринео титули, а то је био успех целог тима.

Играо је и вечите дербије у време када су они били све оно што данас нису.

- Могао је тренер да ме не стави у тим целу сезону, не бих му замерио, али дерби је – дерби. У то време, другари моје младости били су Зоран Чава Димитријевић, Драган Манце, Владимир Вермезовић, Јовица Колб, Милош Ђелмаш, Звонко Живковић, Небојша Ушке Вучићевић. У тих 90 минута ми смо противници. Кад се утакмица заврши, ишли смо заједно у дискотеке, у кафиће, дружили се. Сећам се једног дербија, ушао је на терен један навијач Партизана. Ушке Вучићевић замолио ме да навијача изведемо и заштитимо од редара и полицајаца. Загрлио сам га и одвео до јужне трибине. Партизанови навијачи наградили су ме аплаузом, а Делије нису ми замериле. Схватиле су то као људски чин, наставили су да ме воле и да ме поштују, али и ја сам њих неизмерно волео. То је детаљ из каријере који ћу увек памтити.

Био је са Жарком Ђуровићем једну сезону у Сутјесци.

- У Никшићу је било изврсно. Тренер Сутјеске био је Милован Ђорић, тренирао ме је у млађим селекцијама Звезде. Кад сам после гостовао Сутјесци било ми је јако тешко. То је приметио Ђора и рекао ми је: „Ако мислим да се вратиш у Звезду сада мораш да одиграш најбоље што можеш”. Меч је завршен без голова, чувао сам Сулејмана Халиловића, првог стрелца шампионата. У Београду смо изгубили са 4:1, мало је и судија нагињао ка мом вољеном клубу. Све у свему, Сутјеску поштујем, Никшић чувам у лепим успоменама.

За сада, у лози Радовановића није изникао неко ко ће бити фудбалер. Тенис је тема број један у породици.

- Кћерка Грација је са 17 година била високо на светској листи. Кад је требало да заигра за репрезентацију Француске уследила је повреда кичме и морала је да бира. Изабрала је лечење и успела је. Сада се бави новом граном, паделом. Иначе, завршила је за тренера у тенису и паделу и ужива. Можда ће мој унук Оливер да крене стопама деде. Видећемо – поносно  ће Славко Радовановић.