SEĆANjA - Radovanović: Spektakli protiv Reala i Milana za nezaborav

Osamdesetih godina prošlog veka u Crvenoj zvezdi sa dosta uspeha igrao je Slavko Radovanović. Iako je imao zadatak da sa Markom Elsnerom komanduje odbranom crveno–belih često je umeo biti strelac poput golgetera. Primer Slavka Radovanovića govori da veliki cilj života nije samo znanje već htenje i efikasnost ljudskog nauma. Na taj način uspeo je da izraste u fudbalskog znalca i asa kojeg je armija Zvezdinih navijača slavila, poštovala i beskrajno cenila.

Crvenoj zvezdi bio je veran od 1980. do 1989. godine, uz jednu pozajmicu u Sutjesci.

- U Crvenoj zvezdi sam stasavao od sedme godine. Igrao sam za petliće, pionire, juniore, omladince i ceo život posvetio sam Crvenoj zvezdi. I moj otac je bio veliki zvezdaš i član kluba - priča Radovanović.

Rođen je 24. avgusta 1962. u Zemunu. Zvezda mu nije bila samo ljubav nego i ogromna obaveza. Priznaje da je poseban osećaj bilo igrati pred 100.000 gledalaca.

- Maštao sam da jednog dana zaigram za prvi tim voljenog kluba. Kad sam došao prvi put na glavni teren, stao sam pored gola, a on ogroman. Tada sam poželeo da zatresem mrežu, pa da odem na Sever da pozdravim navijače. Takve želje postale su stvarnost. Jedan sam od malobrojnih igrača Zvezde koji je od petlića stigao do prvog tima. Nema baš mnogo igrača koji mogu da se pohvale tom činjenicom.

Često, negde u daljini, kao da odzvanjaju reči legendarnog reportera Radio Beograda Marka Markovića, reportera iz ledene noći, 4. marta 1987. Tada su Stojanović, Krivokapić, Radovanović, Bračun, Elsner, Janković, Đurović, Boško Đurovski, Cvetković, Stojković i Mrkela pobedili slavni Real sa 4:2. U jednom trenutku vodili su protiv Madriđana sa 3:0, moglo je biti bar pet-šest golova prednosti. Svejedno, upisali su se zlatnim slovima u istoriju našeg fudbala.

- Činilo mi se da je bilo minus 15 u Beogradu. Prvo poluvreme bilo je dobro, vodili smo sa 3:0, naš golman je odbranio i jedanaesterac Sančezu, ali u nastavku teren je bio potpuno zaleđen i nismo više mogli da se krećemo kako smo želeli. Onda se sve promenilo. Znamo kakvo je tada bilo suđenje. I danas je mnogo nepravde, a to uzima lepotu sportu.

U Evropi je postizao golove protiv Trakije i Briža. Igrao je  i mečeve protiv Milana, kad je trener bio Branko Stanković, nije samo uživao poverenje Velibora Vasovića. Često se može čuti da ne beše magle novembra 1988. na Marakanu, da bi Zvezda otišla daleko, ovako je Milan stigao do titule šampiona Evrope.

- Na San Siru je bilo 1:1. U revanšu smo poveli sa 1:0, imali igrača više i pojavila se magla. Stadion je bio pun kao oko, odigrali smo izuzetan meč. Svako od nas znao je zadatak, kako da se suprostavimo velikom Milanu sa Barezijem, Van Bastenom, Rajkardom, Gulitom, Anćelotijem... Međutim, u ponovljenoj utakmici delovali smo umorno, a oni kao da nisu bili igrači od prethodnog dana. Sumnjalo da su Milanezi pošto su bili u nekakvom transu i lagani kao leptir, bili pod sedativima. Kasnije su sve dobili moćno, velikom razlikom, pa postali prvaci Evrope.

U domaćem prvenstvu, u proleće 1988. Slavko Radovanović je tresao protivničke mreže kao od šale, a njegova Zvezda postala je šampion Jugoslavije. Tri puta se radovao takvim ostvarenjima: 1981, 1984. i 1988. Crveno-beli su bili i osvajači kupa  1982.

- Meni su svi trofeji podjednako dragi. Mnogo smo putovali, ulagali ogromne napore, nekada zapostavljali i svoje porodice da bi Zvezda profitirala. U toj 1988. postigao sam devet golova, doprineo tituli, a to je bio uspeh celog tima.

Igrao je i večite derbije u vreme kada su oni bili sve ono što danas nisu.

- Mogao je trener da me ne stavi u tim celu sezonu, ne bih mu zamerio, ali derbi je – derbi. U to vreme, drugari moje mladosti bili su Zoran Čava Dimitrijević, Dragan Mance, Vladimir Vermezović, Jovica Kolb, Miloš Đelmaš, Zvonko Živković, Nebojša Uške Vučićević. U tih 90 minuta mi smo protivnici. Kad se utakmica završi, išli smo zajedno u diskoteke, u kafiće, družili se. Sećam se jednog derbija, ušao je na teren jedan navijač Partizana. Uške Vučićević zamolio me da navijača izvedemo i zaštitimo od redara i policajaca. Zagrlio sam ga i odveo do južne tribine. Partizanovi navijači nagradili su me aplauzom, a Delije nisu mi zamerile. Shvatile su to kao ljudski čin, nastavili su da me vole i da me poštuju, ali i ja sam njih neizmerno voleo. To je detalj iz karijere koji ću uvek pamtiti.

Bio je sa Žarkom Đurovićem jednu sezonu u Sutjesci.

- U Nikšiću je bilo izvrsno. Trener Sutjeske bio je Milovan Đorić, trenirao me je u mlađim selekcijama Zvezde. Kad sam posle gostovao Sutjesci bilo mi je jako teško. To je primetio Đora i rekao mi je: „Ako mislim da se vratiš u Zvezdu sada moraš da odigraš najbolje što možeš”. Meč je završen bez golova, čuvao sam Sulejmana Halilovića, prvog strelca šampionata. U Beogradu smo izgubili sa 4:1, malo je i sudija naginjao ka mom voljenom klubu. Sve u svemu, Sutjesku poštujem, Nikšić čuvam u lepim uspomenama.

Za sada, u lozi Radovanovića nije iznikao neko ko će biti fudbaler. Tenis je tema broj jedan u porodici.

- Kćerka Gracija je sa 17 godina bila visoko na svetskoj listi. Kad je trebalo da zaigra za reprezentaciju Francuske usledila je povreda kičme i morala je da bira. Izabrala je lečenje i uspela je. Sada se bavi novom granom, padelom. Inače, završila je za trenera u tenisu i padelu i uživa. Možda će moj unuk Oliver da krene stopama dede. Videćemo – ponosno  će Slavko Radovanović.