У препуној сали Шабачког позоришта одржана је промоција књиге „Степи” Момчила Ивановића, некадашњег кошаркашког тренера и хроничара шабачке кошарке.
После Женскa кошаркa у Шапцу (2015), Мушкa кошаркa у Шапцу (2018) и Микан (2020) шлаг на торту је прича о Миловану Степандићу, великом кошаркашком тренеру и спортском раднику. Промоција је окупила крем шабачког спорта последњих 50-ак година, Степијеве саиграче, играче, колеге тренере, кошаркашке судије, новинаре, комплетан фудбалски тим Мачве, рукометне ванземаљце Металопластике...
Степи је многим играчима дао шансу захваљујући којој су постали значајна кошаркашка имена. У Шапцу Мијаилу Грушановићу, Љубиши Јанковићу, Драгославу Гајићу, Браниславу Јовановићу, Зорану Неговановићу, Стојадину Марковићу, Срђану Ђурићу, Мишелу Лазаревићу, Данијелу Мањенчићу... У Чачку је тренирао Бранка Милисављевића, Марка Мариновића, Милоша Теодосића, Душка Савановића, Мирослава Радуљицу, Зорана Ерцега. У Војводини Златка Болића, Саву Рајковића, у Лавовима 063 НБА играча Криса Карија, у ФМП-у Лабовића, Муслија, Јеремића, Човића и Самарџијског, у Металцу Бојана Бакића, Стефана Бирчевића, Ђукановића, Дашића, Врањеша...
О Степију су говорили његови пријатељи и играчи Микан Грушановић и др Љуба Марковић који је због ове промоције допутовао из Данске. У име колега тренера Иван Јеремић, председник УКТС, судија ветеран др. Воја Вуковић, а новинара Петар Денда, коментатор РТС-а.
- Степи се уписао у књигу славних још за живота, корак по корак. Испраћајем у вечност, обележен је спомен плочом и именом кошаркашког стадиона који је понео његово име. Наставиће да живи и овом књигом. Она није опроштајна, постхумна публикација, већ је толико животна, да се његове колеге, тренери, играчи, судије, новинари, пријатељи, према њему и даље опходе, као да ће сваког часа банути међу њих. Играчи да чују савет више, пријатељи да пробдеју још коју боемску ноћ, да заките хармонику и ћемане без чашице алкохола! – истакао је Драгослав Мићић, рецензент књиге, новинар и публициста.
Аутор Момчило Ивановић у књизи каже:
- Никада нисам постављао себи питање зашто је Степи успео! То сам знао од почетка његове кошаркашке приче. Снага боксера, брзина и издржљивост тркачког коња. Упорност и борбеност. Мангуп и шмекер, луцидан! Пут до врха није увек посут само цвећем, на њему има увек и трња. Цвеће увене, трње иструли, а остају само резултати за историју, записани или кроз сећање савременика.
ЧАЧАК ГА ПРИХВАТИО КАО СВОГА
Др Зоран Антоновић дугогодишњи лекар Борца у књизи је изнео занимљиво опажање:
- Ако не рачунамо проф. Александра Николића и Лазара Лечића, чији је статус у Борцу и Чачку био на неки начин специфичан, Милован Степандић је био хронолошки речено, пети, велики чачански тренер, односно без сумње најуспешнији тренер са стране. Мислим да га је у Чачку привлачило исто што и професора Николића, а то је постојање „Борчеве авлије”. Учен је од малена да дође као глава куће раније, да дочека играче при доласку на тренинг и отпрати при одласку, а после са пријатељима да седне под орах и пред „Бункер”, и одмори душу гледајући Мораву, све исто као славни претходник.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
