U prepunoj sali Šabačkog pozorišta održana je promocija knjige „Stepi” Momčila Ivanovića, nekadašnjeg košarkaškog trenera i hroničara šabačke košarke.
Posle Ženska košarka u Šapcu (2015), Muška košarka u Šapcu (2018) i Mikan (2020) šlag na tortu je priča o Milovanu Stepandiću, velikom košarkaškom treneru i sportskom radniku. Promocija je okupila krem šabačkog sporta poslednjih 50-ak godina, Stepijeve saigrače, igrače, kolege trenere, košarkaške sudije, novinare, kompletan fudbalski tim Mačve, rukometne vanzemaljce Metaloplastike...
Stepi je mnogim igračima dao šansu zahvaljujući kojoj su postali značajna košarkaška imena. U Šapcu Mijailu Grušanoviću, Ljubiši Jankoviću, Dragoslavu Gajiću, Branislavu Jovanoviću, Zoranu Negovanoviću, Stojadinu Markoviću, Srđanu Đuriću, Mišelu Lazareviću, Danijelu Manjenčiću... U Čačku je trenirao Branka Milisavljevića, Marka Marinovića, Miloša Teodosića, Duška Savanovića, Miroslava Raduljicu, Zorana Ercega. U Vojvodini Zlatka Bolića, Savu Rajkovića, u Lavovima 063 NBA igrača Krisa Karija, u FMP-u Labovića, Muslija, Jeremića, Čovića i Samardžijskog, u Metalcu Bojana Bakića, Stefana Birčevića, Đukanovića, Dašića, Vranješa...
O Stepiju su govorili njegovi prijatelji i igrači Mikan Grušanović i dr Ljuba Marković koji je zbog ove promocije doputovao iz Danske. U ime kolega trenera Ivan Jeremić, predsednik UKTS, sudija veteran dr. Voja Vuković, a novinara Petar Denda, komentator RTS-a.
- Stepi se upisao u knjigu slavnih još za života, korak po korak. Ispraćajem u večnost, obeležen je spomen pločom i imenom košarkaškog stadiona koji je poneo njegovo ime. Nastaviće da živi i ovom knjigom. Ona nije oproštajna, posthumna publikacija, već je toliko životna, da se njegove kolege, treneri, igrači, sudije, novinari, prijatelji, prema njemu i dalje ophode, kao da će svakog časa banuti među njih. Igrači da čuju savet više, prijatelji da probdeju još koju boemsku noć, da zakite harmoniku i ćemane bez čašice alkohola! – istakao je Dragoslav Mićić, recenzent knjige, novinar i publicista.
Autor Momčilo Ivanović u knjizi kaže:
- Nikada nisam postavljao sebi pitanje zašto je Stepi uspeo! To sam znao od početka njegove košarkaške priče. Snaga boksera, brzina i izdržljivost trkačkog konja. Upornost i borbenost. Mangup i šmeker, lucidan! Put do vrha nije uvek posut samo cvećem, na njemu ima uvek i trnja. Cveće uvene, trnje istruli, a ostaju samo rezultati za istoriju, zapisani ili kroz sećanje savremenika.
ČAČAK GA PRIHVATIO KAO SVOGA
Dr Zoran Antonović dugogodišnji lekar Borca u knjizi je izneo zanimljivo opažanje:
- Ako ne računamo prof. Aleksandra Nikolića i Lazara Lečića, čiji je status u Borcu i Čačku bio na neki način specifičan, Milovan Stepandić je bio hronološki rečeno, peti, veliki čačanski trener, odnosno bez sumnje najuspešniji trener sa strane. Mislim da ga je u Čačku privlačilo isto što i profesora Nikolića, a to je postojanje „Borčeve avlije”. Učen je od malena da dođe kao glava kuće ranije, da dočeka igrače pri dolasku na trening i otprati pri odlasku, a posle sa prijateljima da sedne pod orah i pred „Bunker”, i odmori dušu gledajući Moravu, sve isto kao slavni prethodnik.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
